"TAJ GOSPODIN ME UDARIO" Jovana Pajić o jezivoj situaciji koja joj se dogodila dok je još bila devojčica!

Pevačica Jovana Pajić gošća je emisije "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" koja se emituje samo na Blic televiziji na kanalu 117, ponedeljkom u 22 sata, u kojoj otvoreno govori o privatnom životu, neprijatnim situacijama, kao i teškim trenucima kroz koje je prošla.

Jovana Pajić je u trenutku kada je prvi put ostala u drugom stanju odlučila da napravi pauzu u karijeri, a sada se ponovo vratila na scenu. U emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" prisetila se jedne nimalo lepe situacije koja joj se dogodila kada je još bila mlada i tek na početku karijere.

Estrada nosi lepe, ali i one ne tako lepe momente o kojima mnogi pevači ne žele da govore, a Jovana je odlučila da ispriča i jednu od neprijatnih situacija kada je čak zadobila i udarac od jednog muškarca.

Na početku emisije Jovana Pajić govori o svom detinjstvu koje pamti kao „bezbrižno detinjstvo, iako nismo, da kažem, živeli u nekoj lagodnosti i prijatnosti zbog ratova i tako tih situacija gde su se, ja mislim, svi roditelji dece moje generacije ipak borili za goli život u smislu preživljavanja zbog nestašica svega i svačega, ali moji roditelji nikad nisu dozvolili da nekako mi kao deca to i osetimo“.

- Mi smo živeli i sa bakom i dekom, brat i ja, i onda su oni uveliko pomagali roditeljima da nas pričuvaju i da budu sa nama dok oni rade, ali u suštini celo moje detinjstvo je bilo nekako ušuškano u tom smislu da i kada ima problema, a bilo ih je, nekako to do nas ne dolazi - kaže Jovana.

Jovana je imala samo 14 godina kada je učestvovala u takmičenju "Zvezde Granda", a iako je imala želju da se prijavi nije mislila da je dovoljno dobra sve dok joj tata nije izgovorio nešto što je čak i povredilo.

- Kada je počelo takmičenje za "Zvezde Granda", mi smo tada gledali na TV-u, postoje jedan segment programa koji se zvao "Šampioni". I u tim "Šampionima" su uglavnom bili ljudi koji baš nisu bili talentovani, nego su bili zapravo smešni. I tata me je pitao da li ću se ja prijaviti, jer je to stvarno bila ekspanzija druga sezona, i ja sam tada njemu rekla, imala sam 14 godina, ne pada mi na pamet da se prijavim za ovo, pa da izađemo u "Šampionima". I onda je on meni rekao, ne znam zašto uopšte sebe vidiš u "Šampionima", ali ako ti misliš da ćeš u njima završiti, u pravu si. I ne treba da se prijaviš - kaže Jovana pred kamerama Blic televizije, i objašnjava da je to zapravo podstaklo da ode na audiciju.

- U tom trenutku to je mene zabolelo, malo me i povredilo, pa sam stvorila bunt sama sa sobom misleći se ti ćeš meni da kažeš da ja nešto ne mogu. Pa to mogu ja da kažem za sebe, ali kad ti kažeš, to drugačije zvuči i utiče na mene. Međutim, kad je došao, približio se datum audicije, ja nisam nikome rekla da ću se prijaviti. Ni drugarici, ni sestri, niti bilo kome, misleći ja ću otići sama sad na ovo, ako ispadnem, neće niko znati, a ako prođem, ja ću prijaviti. Međutim, baš dete od 14 godina da ode samo sa Karaburme na Košutnjak i da ga nema ceo dan, nije baš da može da prođe neprimećeno. Nisam znala u šta se upuštam, nisam znala da to traje ceo dan, od rane zore do uveče traje ta eliminacija, ispadanje, dok se ne napravi neki kao uži krug. Međutim, ja sam prošla sve te krugove i došla kasno kući gde je bukvalno bilo ratno stanje. Umalo da zovu i policiju, bukvalno graknuli na mene da me prebiju, da me zadave, jer me nema ceo dan. Ja sam samo rekla, ja sam prošla, prošla sam u smislu, prvo da vam kažem gde sam bila i šta se desilo, pa me onda ubite. Ma gde si prošla, ma šta si prošla, pa gde si bila, pa kako da se ne javiš... Uglavnom, sam ja iz tog našeg dobro poznatog inata otišla da se prijavim, da ja pokažem svom tati da ja nisam za "Šampiona". I eto tako je to prolazilo, odmicalo i tako sam postala "Zvezda Granda" 2005. godine.

Jovana je tada počela i da radi. Uspevala je jedan period da uskladi i školu i obaveze koje su nosile "Zvezde Granda", a onda joj se dešavalo čak i na časovima da zaspi.

- Bila sam vrlo dobar đak, ali evo recimo ja sam počela da radim u prvom razredu srednje škole. Išla sam redovno na časove, profesori su mi gledali kroz prste da ja kad klecnem, kad se uspavam, oni me ne diraju. Dozvole mi da odspavam, recimo ako je tehničko ili tako neki predmet gde baš nije potrebna moja puna pažnja. Ja sam tako izgurala prvu godinu, ali već sledeće godine nije bilo moguće da se uopšte uspostavi taj kontinuitet i onda sam vanredno išla u školu - kaže Jovana.

Upravo zbog posla propustila je tipično odrastanje, da sa drugaricama ide na more, da se zaljubi onako kako se zaljubljuju druge devojčice, da... Ipak, nije joj žao.

- Pa ja sam nekako sklona da i najveću katastrofu obojim. Da pospem šljokice po njoj i da ja od toga napravim neki buket, da se za nešto uhvatim, što može da me ispuni. Sad, na primer, bilo mi je žao da ja sad recimo negde idem, putujem, radim, a znam da su moje najbolje drugarice, jer sam išla i na folklor 12 godina, one putuju negde, a ja ne mogu da odem na turneju, a toliko sam trenirala da dočekam te odlaske na turneje i onda, jednostavno, to nisam dočekala. Otišla sam u nekom drugom pravcu. Ali takođe, to moje putovanje sa grupicom od nas šestoro je nosilo neke svoje avanture i prednosti, i neko sazrevanje, i neke situacije koje isto nisu bile baš lagane, ali sam kroz to i porasla i sazrela. U svemu sam zapravo uspela da izučem nešto što je dobro za mene - kaže Jovana.

U tom odrastanju bilo je i neprijatnih situacija, a Jovana je u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" ispričala i jednu za koju i dan-danas kaže da bi odreagovala slično, možda samo malo mudrije.

- Što se tiče te neke neprijatnosti, bila je jedna, onako, žustra. Ja sam kao Kalimero, stalno sam neki borac za pravdu, pogotovo kad sam bila tako mlada, ja sam mogla da, mislim, u tim godinama nemaš strah, nego te povuče srce, povuče te impuls, instinkt zapravo, nemaš umišljaj da kažeš da staneš na loptu, da, aha, čekaj, možda je ovo, ne nije baš toliko bezbedno, daj da osmotrim sve... Ne, uopšte nisam imala tu stajku te vrste. A i temperamentna sam prilično, više bila ranije nego sada, sad opet neka mudrost sa godinama zapravo jedino ide. Imali smo neki nastup, recimo u Ćićevcu, tada sam imala sedamnaest ili osamnaest godina. I dalje sam mlada, ali opet sa nekim malo većim iskustvom od tog četrnaestogodišnjeg. I desio se jedan čovek u tom trenutku koji je bio prijatelj našeg menadžera tadašnjeg, ne mogu da se setim čime se on bavio, ali taj posao njegov nije bio, da kažem, na ovoj strani zakona. I, on je zapravo nas trebalo tu da ugosti, da mi dođemo s puta, da nas on odvede na večeru, pa da zapravo kao mi njega ispoštujemo. I mi smo to i učinili, otišli smo na tu večeru, ali Milica i ja je trebalo da idemo kod frizera, jer kao imamo nastup, moramo se srediti, isfenirati sve ono što ide. Ali on nije to uvažio, nije to nekako dozvolio. I bez obzira što on to nije dozvolio, mi smo gledali u menadžera koji treba da sprovodi sve i on nije stao na našu stranu u tom trenutku, nego je bio onako neutralan. Ali sam ja izgurala, oglušila sam se o to i rekla sam: „Hvala puno na večeri, hvala vam na gostoprimstvu, ali mi jednostavno, moramo ići da se isfeniramo i to prosto moramo, nećemo stići“. Pozvale smo taksi, Milica je krenula za mnom, ona je još mlađa od mene, preplašeno, kao dobro, ajde idem, međutim, to je bila prva stavka koja se njemu nije dopala - priča Jovana koja je zatim prekinula nakratko priču i prebacila se na sledeći događaj u kom je ona izvukla deblji kraj.

- Sad da skratim priču, on je pred nastup na našoj tonskoj probi, Jadranki, koja je starija od svih nas, jedina žena, da kažemo od svih nas, mi smo devojčice, on je nekako prilično pažnje posvećivao njoj i obraćao pažnju na nju i počeo je da se obraćao malo grubo, za svačiji ukus, naredbodavno, da ona dođe, ona je odgovorila da ne može, samo nešto da završi, onda je on rekao nisam ti na selu da se ja s tobom dovikujem preko brda, odmah da si došla, sad ja vidim da u vazduhu kreće da se dešava nešto što neće ispasti na dobro. Menadžer takođe isto nema nikakav stav po tom pitanju, ali naš glavni menadžer koji nije bio tu je negde u inostranstvu i ja uzmem i pošeljem njemu poruku. Dešava se to i to, molim te, pozovi tog čoveka da ga ne imenujem, on je sada, nažalost preminuo, pa nije okej da pričamo o imenima, ali on je njega pozvao i pitao ga o čemu se radi, on je poništio celu situaciju i rekao kako je sve u redu. Da skratkim priču, taj gospodin je mene udario - kaže Jovana, zbog čega je usledilo pitanje profesorke doktorke Slavice Đukić Dejanović: „Fizički Vas baš udario? A Vaša reakcija“?

- Ja sam tada izgubila svest, drama je opšta nastala, neki su otišli u auto da se zaključaju, neki su plakali, uglavnom je bila drama. Ja se toga ne sećam, to su mi prepričavali, ali sam ja stala u zaštitu, Jadrankinu u tom trenutku, izvukla deblji kraj, zato što jednostavno nisam mogla da gledam svoja posla. Ja sam došla sebi, ja sam odradila taj nastup, nakon toga stigla za Beograd, otišla u Urgentni centar, imala sam edem, nije to, da kažem, bio potres mozga, ali je bio udarac. U tom trenutku sam bila maloletna - kaže Jovana i dodaje da je to njeno najneprijatnije iskustvo.

- Uglavnom, eto, to je tako prošlo, kao jedno možda najlošije iskustvo. Ja bih možda, verovatno to i sada uradila, jer ja ne mogu jednostavno da gledam i slušam stvari koje se ispred mene dešavaju, a da od njih okrećem glavu. Možda bi na neki mudriji način odreagovala, ali bih odreagovala - kaže Jovana, dok prosfesorka doktorka Slavica na to kaže: „Znači, vaša životna prijateljica je istina?“.

- Istina. Mislim, ona obično nije, da kažem, prijatna. Nekako u današnje vreme i mešamo istinu, zapravo mešamo to što je kao, mislim kad mi neko kaže, ja sam samo iskrena, ja sam samo iskren. To su samo različiti uglovi, različiti pogledi na jednu te istu stvar, pa da gledamo isti film, pa ga nećemo isto doživeti. Jednostavno, nisam tip koji puno priča ni o sebi, niti o drugima, što se kaže nije moj cirkus, nisu moji majmuni, ali ću uvek odgovoriti kada me neko nešto pita - kaže Jovana.

Bonus video:

(Espreso/blic)