Nema većeg zločina nego da deca ostave roditelje u staračkom domu: Voditeljka doma objasnila kako je starcima tamo

Dom o starijim članovima porodice, pogotovo kada ih smestimo u starački dom koji nije u blizini, može biti duboko emotivan i složen zadatak. A koliko je našim starijima u domu važno da ih bližnji redovito posećuju, objasnio je sin koji je oca obilazio kad god je mogao.

"Teško mi je i prisetiti se dana kad sam tatu prvi put ostavio u domu za stare i nemoćne." Stoji to u ispovesti sina koji je za brojnih poseta ocu iz dana u dan otkrivao koliko ljude u domu bližnji zanemaruju. Pa čak i deca, zaključio je, mogu biti okrutna prema roditeljima koje ne posećuju.

"Provodio sam gotovo svaki dan barem malo vremena s tatom, proveravajući prilagođava li se dobro novoj okolini, jede li, održava li higijenu. Slamalo mi se srce kad bih ušao u njegovu sobu i ugledao ga kako samo zuri kroz prozor na 5. spratu. ‘Brojim ptice’, znao mi je reći. I koliko god mi je bilo teško videti tatu u takvim izdanjima, nikad nisam odustao od njega i prestao ići njemu. Radio sam puno radno vreme, ponekad prekovremene, ali mi je najvažnije bilo da ga svaki dan barem nakratko vidim."

Nije mu dugo trebalo da shvati da je jedan od retkih koji učestalo posećuju voljenu osobu. "Sprijateljio sam se s voditeljkom doma koja je često bila na porti. Nikako nisam mogao shvatiti zašto tolike ljude, koje sam sada već poznavao, nitko ne posećuje. Pitao sam je zašto je tome tako, a njen odgovor nikada neću zaboraviti. Rekla je da nema većeg zločina na ovom svetu od toga da deca ostave roditelje na pragu staračkog doma i odvezu se zauvek."

Jadni izgovori

"Potom mi je rekla da se nagledala štićenika koji bi svaki put kad bi se otvorila vrata okrenuli glave da vide je li došao netko njihov. Pitao sam je žive li možda ta deca stotine kilometara od staračkog doma. Odgovorila je da se radi o deci koja su udaljena tek petnaestak minuta vožnje, ali im je lakše samo nazvati i pitati kako su im je tata ili mama. Ona bi im odgovorila da bi ih trebali posetiti, a zauzvrat bi dobivala najjadnije moguće izgovore. To je strašno!"

Izrasli smo, piše ovaj sin, u sebično društvo. "Ja, ja i samo ja. Počeo sam razmišljati o tome da mora postojati posebno mesto u paklu rezervirano za ljude koji su u stanju ovako šutnuti i odbaciti svoje roditelje. Koliko puta čujemo kako ljudi naglas žale što nisu proveli više vremena s tatom i mamom kad je već kasno za to. Jako sam sretan jer to nikada nisam morao reći. Tata, mama i ja razgovarali smo o svemu i svačemu. Nedostaju mi oboje."

Uh, taj daljinski!

Je li mu ponekad bilo naporno ići njemu i slušati ga? "Neka je, ne marim. Na primer, moj tata je, dok je bio u domu i još relativno zdrav, večito imao problema s daljinskim za TV. I većinu večeri bi me nazvao i govorio da opet ne može pokrenuti ‘taj prokleti daljinski’. Svaki put bih mu korak po korak objašnjavao kako doći do željenog kanala. Danas gledam unatrag i razmišljam što bih sve dao da čujem zvuk telefona i da razgovaram s tatom o njegovom daljinskom upravljaču."

Dirljivo pismo završio je rečima: "Jednom kad umru, nestali su zauvek i nema povratka ni ispravka. A ako možete živeti sami sa sobom nakon što ste roditelje smestili u starački dom i nestali iz njihovih života, onda imate neke nadnaravne moći. Nemojte biti ta osoba. Posetite ih. Ponesite im mali dar, odvedite ih na ručak. Samo ih posetite."

Posećujete li svoje starije dovoljno?

Bonus video:

(Espreso/Stil/Prenosi A.M.)