Zorki je pukao zub, pa saznala da ima rak na usni: Zbog ovog simptoma se sada hrani preko slamčice i ima ožiljke

Zorka Veličković, učiteljica iz Kragujevca zbog konstantne izloženost suncu dobila je kancer na usni.

Hrabra Zorka je do sada zbog raka prošla kroz tri operacije i šest nedelja zračenja - i tu nije kraj. Iako se hrani putem slamčice i čeka operaciju rekonstrukcije lica, ona je vrlo pozitivna po pitanju oporavka i jedino za čim žali je bicikl, posao i druženje sa đacima, uživanje u plodovima koje uzgaja u bašti - i što na promene na licu nije odreagovala ranije. Upravo je to razlog zbog kog želi da svoju priču podeli sa širom javnošću - jer su mnogi skloni 'samolečenju', zanemarivanju 'signala' koje telo šalje i čekanju da određeni problem prođe sam od sebe.

Rana se sa gornje usne proširila na donju

No, krenimo od trenutka kada je Zorka Veličković prvi put primetila, ispostaviće se, vrlo ozbilnu promenu na usni.

- Sve je počelo kao ranica u uglu usne koja nikako nije prolazila. Vremenom se proširila na donju usnu. Koristila sam kreme po preporuci prijatelja, pa to malo prođe - ili bar zaliči da prolazi, a onda, odjednom, opet bukne. Zbog mog lakonskog stava - proći će i "ne mogu da se maltretiram po lekarima zbog gluposti", prolazilo je vreme - započinje priču 54-godišnja Kragujevčanka za "Žena.rs".

Sve se iskomplikovalo kad joj je pukao zub, a Zorka nije mogla da ode kod stomatologa jer već nije mogla normalno da otvori usta

- Tad mi se pojavila ranica i na unutrašnjoj strani obraza. Ispirala sam žalfijom i čekala pogodan trenutak da odem kod zubara. Sve je trajalo godinu i po dana. tTad se umorila od mog "samolečenja". Kad sam konačno otišla da izvadim zub, zubarka je shvatila da je došlo do promene tkiva u obrazu. Usta mi tad i nisu loše izgledala. Bukvalno sam za dva dana bila kod specijaliste ovde u Kragujevcu, koji mi je odmah dao uput za Maksilofacijalnu kliniku stomatološkog fakulteta. Lekar odavde je sumnjao na bengni tumor, ali zbog mesta na kome je - ugao usne - nije mogao da to reši zbog nedostatka kadra - koliko sam shvatila. Pamtim sestru koja me pogledala zgranuto i samo pitala -"Pobogu, šta ste do sad čekali?!" U prevodu-nema ti pomoći - nastavlja.

Dijagnoza - bezocelularni karcinom

- Bila sam preplašena verovatno. Pamtim njegov stav, ton glasa, oči koje se osmehuju. Smireno mi je rekao dijagnozu - bazocelularni karcinom. Nastavio je staloženo da mi objašnjava tok lečenja i uverio me je da sam na pravom mestu i da nemam zbog čega da brinem - priseća se Zorka, koja obožava životinje i trenutno živi sa četiri psa i pet mačaka, koje je napuštene spasila iz školskog dvorišta.

Nedavno je od roditelja svojih učenika za kraj 4. razreda dobila na poklon i jednog ponija po imenu Dragoslav - sa sve mašnicom. Iako sa svojim đacima nije mogla da završi razdred do kraja, oni su poželeli da svoju najdražu učiteljicu iznenade i ulepšaju dane na bolovanju. Kako Zorka obožava da slika konje - bolje iznenađenje nisu mogli da smisle.

Sve joj to daje volju, snagu, a ono što je najvažnije, naša sagovornica sebe ne gleda kao onkološkog pacijenta. Na tome je mnogo zahvalna doktorima i medicinskom osoblju.

- Imam dijagnozu ali nije mi presuđeno. Vrlo brzo sam primljena na dalje lečenje, sve analize su urađene odmah jer sam iz unutrašnjosti. Sestra na šalteru u Rankeovoj, na primer, umesto da mi zakaže datum za skener i ultrazvuk, uradila je to odmah i za sat vremena sam imala rezultate - priča naša Zorka.

Tri operacije i šest nedelja zračenja

Prisetila se dalje i prve operacije, posle koje se osećala, kako sama kaže, "kao da ju je oduvao voz".

- Na odeljenju sam bila od 2.4. do 10.5. Vodila me je dr Ana Durković. Prva operacija trajala je šest sati. Uklonjeno je bilo sve - svi limfni čvorovi vrata sa desne strane. Sonda u nosu, usta skoro zašivena. Posle tri nedelje druga operacija - delimična rekonstrukcija. Svaki dan infuzije, antibiotici. Pucaju vene, dobijam analgetike zbog sonde. Pri kraju više nisu imali gde braunilu da mi ubace. Kasnije, u lokalnoj anesteziji, otšivanje i oblikovanje usta. Ovde, u Kragujevcu, prošla sam 30 tura zračenja. Prošlo je. Idemo dalje. Sad mi sledi pregled u Beogradu i dogovor šta dalje. Nemam strah, imam potpuno poverenje u osoblje i, iskreno, jedva čekam da ih vidim - otkriva nam.

Hrani se preko slamčice

Zorka je morala da promeni ishranu poptuno. Iako uzgaja voće i povrće u bašti za svoje potrebe - ne može da ih proba, jer jede isključivo blendiranu hranu - na slamčicu. Sve što proizvede u svom domaćinstvu deli prijatlejima i porodici. Ipak, zna da će uskoro doći dan kada će sve vratiti na staro.

- Dok je trajalo zračenje izgubila sam čulo ukusa, pojavile su se gljivice, ali prošlo je i to. Bolovi su se smanjili, ukus se polako vraća, ali od slamčice se ne rastajem jer samo polovinu usta mogu donekle da otvorim. Alim sve kroz šta prolazim, nije toliko strašno. Ima mnogo težih priča i slučajeva. Sve što me je snašlo došlo je kao opomena da zastanem, razmislim, ne srljam, traži mpomoć kad je potrebna jer nisam pametna za sve što život servira - svesna je, ali dodaje da joj nedostaje sloboda.

"Nisam moje lice i moji ožiljci"

Iako na licu zbog svega što je prošla ima ožiljke - ne krije ih i ne doživljava ih kao deo svog lika i svoje ličnosti. Volela bi i da se drugi ljudi isto tako odnose prema njima.

- Imam 54 godine i znam ko sam. Nisam moje lice i nisam moji ožiljci. To mi je pokazao jedan mali Vlada, koji ima 8 godina - sin mog školskog druga. Došli su u Beograd da me posete, a ja sam imala sondu u nosu. Sišla sam u parkić ispred klinike, a Vlada se ponašao kao da izgledam kao nekad. Nije obračao pažnju na zavoje, na sondu, na ožiljak na vratu - glupirao se i zafrkavao kao i uvek. Kao da mi nije ništa. Eto, mali mudrijaš mi je sve objasnio bez reči - ispričala je Zorka sa namerom da istakne koliko se ljudi promene kada imate određenu dijagnozu.

- Obično zauzmu stav "jadna ona", a ja sam sve, samo ne jadna. Meni je rak izvađen, očišćen, nemam ga više, nigde se nije proširio - ističe hrabro.

Čeka je nastavak lečenja, rekonstrukcija lica, ali je zahvalna lekarima

Za kraj, kako je i svojsvetno jakim ljudima, poželela da priču završi u lepom tonu i motivišućem maniru.

- Koliko toliko će se usta dovesti u red. Vratiću se u školu, voziću bicikl, disaću, živeću. I sad živim normalno, radim sve što i pre, osim što ne vozim bickl bog vrućine, ali i kondicije. Moji delovi dana su rana jutra i kasna popodneva. Čitam, crtam, slikam, gledam serije i filmove. Osećam se kao u prstenu - porodica, prijatelji, ja u sredini. Nisam navikla da drugi brinu o meni - već suprotno. Ali, i to će proći. Da istaknem - nisam reper onkološkog pacijenta, nisam životno ugrožena, nemam nepodnošljive bolove, imam samo ožiljke. Svako se drugačije nosi sa svojom mukom, nema univerzalnog saveta. Nisam ja nikakav heroj, ja sam prosečan predstavnik srpskog pacijenta, koji izbegava lekare i koji nema svest o prevenciji. Drago mi je što sam u Beogradu naišla na medicinare koji su pre svega ljudi, a samo ljudi mogu da nam daju snagu, veru i optimizam - zaključila je naša Zorka Veličković.

(Esprso/blic žena/Viktor Veličković /Prenela PV.)