"Život nas nije mazio": Priča o prijateljstvu Ane i Tijane koje su se upoznale na najstrašnijem mestu u Beogradu!

Život često pred nas stavlja prepreke koje izgledaju nepremostivo. U tim trenucima, kada se suočavamo sa sopstvenim strahovima, prijateljstvo može postati najsvetlija tačka u mraku. Takvi odnosi postanu tolika jaki da mogu izdržati sve oluje - baš kao prijateljstvo Srpkinja Tijane i Ane, sklopljeno u bolničkoj sobi Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu.

Na svom Iks profilu "Ovca sa pedigreom" jedna Tijana, napisala je čitav niz objava o prijateljstvu sa ženom sa kojom se zajedničkim snagama borila protiv svog, ali i protiv njenog kancera. Svojom objavom održala je lekciju pravog drugarstva, poštovanja i hrabrosti.

Njenu objavu prenosimo u celosti.

"Ja sam već pisala o mojoj Ani, ali mislim da vam ovo nikad nisam rekla...Anu sam upoznala na Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu. Isto smo godište. Kasnije se ispostavilo da nam se ćerke znaju nevezano za nas dve. Imala je dugačku kosu do struka. Moja je bila kratka jer me je rak već ošišao par meseci ranije.

Kliknule smo na prvu u onom hodniku. I stalno smo bile zajedno, smejale se, bodrile jedna drugu. Meni je bila druga operacija, njoj prva. Ja sam imala poštednu, ona je ostala bez dojke. Na stepenicama smo razmenile brojeve telefona i od tog novembra 2014. Ana mi je upisana u imenik kao "Ana s*sa", a ja kod nje "Tijana levi grud".

Nastavile smo kontakt, jer su njoj predstojale terapije koje sam ja par meseci ranije prošla. Na telefonskoj liniji smo bile često, jer ona živi u Beogradu, a ja u Trsteniku.

Ni nju ni mene život nije mazio, ali mislim da sam ja u jednom trenutku bila u gorem stanju od nje (psihičkom), što njoj nije promaklo. Valjda su svi oni meseci mog junačenja došli na naplatu. Znala je da sam jako loše i samo je rekla 'pakuj stvari i dođi kod mene na 2-3 dana'.

Rečeno, učinjeno. Sa torbom stižem na BAS, čeka me čovek koji me poznaje i čija je prva rečenica bila: 'Jao Tićo na šta ličiš' (zabrinuto). Nikada mršavija, ispijenija, bez života u sebi. Depresija na maksimum. Da. Kako se autobus približavao Beogradu, meni su se samo suze slivale niz lice (za one koje ne znaju, prethodnih 17 godina sam živela u tom gradu, tako da je kod mene sve bilo sveže i stresno).

"Tada se lomim na milion i jedan komadić"

Ana me čeka ispred zgrade, jer je 'paket' morao biti predat u ruke, ja polunasmejana i poluživa izlazim iz kola, prilazim Ani, ona širi ruke i prihvata me u zagrljaj, i u tom trenutku ja se lomim na milion i jedan komadić. Kukam iz glasa, smuljujem se joj se iz ruku i bukvalno se spuštam na asfalt. Bez mogućnosti i snage da ustanem.

Ana tom tipu odmahuje da me preuzima, on dobacuje da ga zovemo ako bude trebalo. I odlazi. Nas dve polako do njenog stana, i tu počinje težak zadatak - oporaviti me, vratiti me u normalu. Moja Ana je znala kako sa mnom treba da radi. Polako, korak po korak. U tom nekom periodu, moj drug iz Austrije je dolazio za Srbiju. I on, koji nikada nije Anu video, samo je slušao o njoj, tražio je da je čuje i vidi na video poziv. I tako se, posle tog razgovora, moj boravak od 2-3 dana produžio na 2 nedelje, jer je to bila njegova molba da me on pokupi od nje kad bude dolazio, i vrati mojoj kući.

Ja sam se u tom periodu dovoljno stabilizovala da sam bila spremna i sposobna da se vratim kući. Ostale smo u kontaktu, uvek tu jedna za drugu. Dugo se nismo videle, i ne čujemo se često, ali to su ona prijateljstva, kad se čujete posle sto godina, shvatate da prekida nije ni bilo.

Kada je moja ćerka, tada tinejdžerka izrazila želju da ode do Palmotićeve da porazgovara sa stručnjacima, jer sam ja zbog daljine bila sprečena, Ana je samo pitala 'u koliko sati gde treba da budem' i sa mojom ćerkom otišla do klinike. Sve je prošlo dobro, da ne pravim poseban osvrt na to sada....

"Zajedno smo pobedile bolest i živimo život"

I kao što rekoh, Anu sam upoznala u jednom od najstrašnijih hodnika jedne od najstrašnijih bolnica, ali mi smo povezane i dan danas. Zajedno smo pobedile bolest i živimo život. Ovog puta ću ja biti ta sa kosom do dupeta (ona fura fazon kratke kose i mnogo joj dobro stoji) i ovog puta neće biti nervnih slomova i valjanja po asfaltu, nego vriske od sreće i upoznavanje sa moja dva mala anđela, mojim unučićima, Tadijom i Đurđom, i da nastavimo neke razgovore uz kafu koje nismo stigle da ispričamo.

Moja Ana, moja žena zmaj, snaga i oslonac", zaključila je ona na kraju.

"Priča za suze i radost u isto vreme, divno", glasio je samo jedan od mnogobrojnih komentara ispod ove dirljive priče.

Bonus video:

(Espreso / Blic / Prenela: J.N.)