Đinđićeva majka je odbila lek za smirenje, da upamti kad sahranjuje sina: Zoran bi danas napunio 72 godine

Zoran Đinđić je rođen 1. avgusta 1952. godine, a kad je ubijen, njegova majka je ostala najtužnija žena.

Porodici je bilo jasno od rođenja Zorana Đinđića da se radi o posebnom detetu koje se razlikovalo od većine svoje generacije i po razmišljanju i po ponašanju.

Sa sestrom Gordanom Đinđić Filipović imao je neverovatno blizak odnos, te uprkos brojnim obavezama koje su došle sa pozicijom premijera Srbije, uvek je imao vremena za njihove duge razgovore.

Iako im se život zbog rata menjao više puta, svoje korene nisu zaboravljali, a jedno drugom su bili veliki oslonac i vetar u leđa. Kada je ubijen, Gordani je deo duše zauvek nestao.

„Đinđići su, dušo, poreklom s Kosova, ja - Bosanka iz Šamca. Moj suprug Drago bio je vojno lice, penzionisan u činu pukovnika Jugoslovenske narodne armije. U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran. Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno: Srbi, Hrvati, muslimani... Svi! Nikad se nismo delili. Taj prokleti rat! Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kad smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, pa specijalizirala. Često smo se selili. Negde 1967. godine smo se doselili u Beograd, čini mi se”, pričala je Zoranova i Gordanina majka, objašnjavajući kako su živeli u BiH pre sukoba.

Nije mogla ni da zamisli da će jednoga dana i njen sin tragično nastradati.

Kada je Mila videla svog naslednika kako nepomično leži na bolničkom krevetu tog 12. 03. 2003. godine nije dozvolila lekarima da joj ublaže bol lekovima za smirenje.

“Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran. Njegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... Grudi raspukle... Srce mu je bilo prosuto na sve strane... Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela”, objašnjavala je Zoranova majka u intervjuu za "Njuzvik" i dodala:

“Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. „Neka boli!“, vikala sam. „Pobogu, ubili su mi sina!“ Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život. Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara s Mijatom, doktorom. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla...Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze. Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila”.

Priznala je da je srce boli i za kćerkom Gordanom.

“Žao mi je samo što je sebe ponizio, što je dozvolio da tako ode, da ga ubiju... Neka mu je laka crna zemlja... To kako su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvo čudo! Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majka sam, sve izdržim...”

Brat i sestra Zoran i Gordana Đinđić rođeni su u Bosanskom Šamcu. Sa roditeljima su se krajem šezdesetih godina preselili u Beograd, ali njihova veza sa BiH nikada nije prekinuta. Prijatelji i uspomene na srećno i bezbrižno detinjstvo predstavljali su nit koja ih je vezivala za zemlju u kojoj su rođeni.

“Mi smo u Travnik došli da živimo 1962, a odselili smo se 1969. godine. Poslednji put u Travniku sam bila 1989. na obeležavanju dvadeset godina mature. Sebe sada ne posmatram kao Gordanu koja je ovde završila gimnaziju, već osobu koja je provela najlepše dane sa svojim bratom. Svaka ulica me ovde podseća na naš zajednički život. Na naš odlazak u školu, šetnje do Plavih voda, mesta gde smo se svi kretali. Zoran je ovde završio dva razreda gimnazije. Bio je jako nemiran, živ, pokretan”, otkrila je Gordana Đinđić Filipović u svojoj ispovesti iz 2013. godine za "Slobodnu Bosnu".

Istakla je da je od malih nogu pokazivao da je napredniji od ostalih vršnjaka.

“Osim što je bio odličan đak, stizao je sve, da se bavi šah klubom, karateom i devojkama. Njegovim nestašlucima nije bilo kraja. Sećam se kako smo u Popovskom vrtu brali zelene rezdelije (divlje šljive) i od njih dobijali herpese na usnama. Onda smo od mame dobijali batine, jer nas je upozoravala da ne smemo da diramo tuđe, međutim, Zoran se nije izdvajao iz društva. On se u Travniku skijao niz nasip kuda je prolazila pruga iza zgrade u kojoj smo živeli. Bila sam u stanu u kojem smo živeli. Nalazi se na trećem spratu u zgradi stotinak metara od gimnazije, u blizini katoličke crkve. Imam fotografiju gde se spušta na tim pravljenim drvenim skijama. Ja ih imam kod kuće, kao i njegovu gitaru na kojoj svirao u Travniku. Odlučila sam da ih dam u Arhiv Srbije, gde postoji postavka njegovih ličnih stvari”, rekla je tada Gordana.

Na početku gimnazije prvi put se i zaljubio.

“Zoran je neobično voleo Travnik. Imao je svoje društvo s kojim je sve vreme kontaktirao. U prvom razredu gimnazije imao je i prvu ljubav, zvala se Duška. Kada je bio premijer Srbije, do njega se teško dolazilo. Jednom prilikom u Beograd su došli njegovi travnički školski drugovi. Obezbeđenje u Vladi Srbije ih nije pustilo, jer nisu bili najavljeni. Međutim, oni su se dosetili i poslali mu zajedničku fotografiju. Odmah je prekinuo važan sastanak i potrčao da se vidi s njima”, kaže Đinđićeva sestra, pa nastavlja:

“Neobično je voleo Bosnu. Podsećala ga je na lep period njegovog života. Beograd je velegrad u kome nema te opuštenosti i bezbrižnosti. Naš otac je bio vojno lice i mi smo u tom duhu vaspitani. Nikada nismo gledali na nacionalnost naših prijatelja. Zoran je u duši bio Jugosloven, kao što sam i ja bila i ostala Jugoslovenka i ne mogu nikako da se pomirim s tim da među narodima postoje razlike koje treba da ih dele. Kakav je ko, sve zavisi od čoveka, a ne da li je Musliman, Srbin ili Hrvat”, navodi ona.

Za Zorana je bila izuzetno vezana. I pored njegovih velikih obaveza, redovno su se čuli telefonom i dugo razgovarali.

“Bili smo jako vezani. Na Novom groblju, gde je Zoran sahranjen, prišla mi je jedna mlađa žena i kazala: 'Znate, imam i ja mlađeg brata, njemu kada bi se nešto desilo, ja ne bih ostala živa'. Ja sam je upitala: 'Koji je vaš predlog? Šta da ja radim?' Najteže je živeti s tim! Zapravo, teže je živeti s tim nego ne živeti uopšte. Jer jednostavno, sve me podseća na njega. On je moj jedini brat i otkako znam za sebe, znam za njega. Moj muž nema brata, niti sestru. Ružica, Zoranova supruga, takođe, nema nikoga, samo smo mi u porodici imali jedno drugo. Kada preživite ovakvu tragediju, onda više nikada niste isti. Dela duše više nemate. Naučila sam da život živim s tim da ga više nema. Mnogo je teško da to izgovorim. Majka se trudi da meni ne pokaže tu svoju patnju. Mislim da je ona mnogo jača od mene. Ali kada ostanemo same, znamo kako nam je”, otvorila je tada dušu Gordana, koja se u poslednje vreme veoma retko pojavljuje u medijima.

Gordana Filipović, rođena Đinđić (1950), završila je medicinski fakultet i specijalizirala medicinu rada. Posle udaje za Filipovića, zapošljava se u valjevskom “Krušiku“ kao lekar u radničkom dispanzeru. Devedesetih otvara privatnu ordinaciju, ali zbog zdravstvenih problema ubrzo odlazi u penziju. U braku je dobila tri ćerke. Gordana je, od trenutka kada joj je brat Zoran postao premijer Srbije, često je na ulici doživljavala neprijatne situacije. Danas ne voli da istupa u javnost, a ovaj bračni par u Valjevu, gde žive dugi niz godina, bije glas da su “čestite duše.“

Bonus video:

(Espreso / Stil / Lana Vidović / Prenela: A.P)