Da li znate šta je zapravo lilanje? Običaj koji se vezuje za Petrovdan posebno obožavaju deca

Lilanje je drevni narodni običaj. Neki kažu – stariji i od samog hrišćanstva! Nekada davno, u noći uoči Petrovdana, 11. na 12. jul (po novom kalendaru) po selima i gradovima organizovale su se velike obredne vatre na kojima su se spaljivale lile – baklje napravljene od štapa leske na čijem vrhu je bila namotana kora divlje trešnje ili breze.

Na ovaj način terale su se zle sile, ali i pokazivalo zajedništvo čitavog naroda koji bi se oko vatre okupio.

Praznik radosti i dečije graje

I sam čin pravljenja lila živopisan je i razdragan običaj. Nekoliko dana uoči Petrovdana, praznika posvećenog Svetim apostolima Petru i Pavlu, članovi porodice okupljali su se i pravili lile. A to je samo po sebi bilo majstorija! Sa divlje trešnje ili breze, tako da se samo drvo ne ošteti, u trakama se skidala kora i savijala kružno – kao „vetrenjača“, i pričvršćivala na dugačak štap leske. Tako napravljena lila bi se onda ostavljala da se osuši do Petrovdana.

Lilanju su se najviše radovala deca i mladi jer su, po tradiciji, upravo oni bili ti koji su palili lile. Sa prvim mrakom uoči praznika, noć bi obasjale mnogobrojne vatre, a jednom upaljen plamen bi se lančano prenosio među okupljenim narodom.

Lilama bi se onda mahalo i tako razgonio mrak, a najradosnija bi bila deca i mladi koji bi dobili „zadatak“ da s upaljenim buktinjama trče oko torova uzvikujući drevne bajalice: „Lila gori, žito rodi“, „Bogami, veselo nam lile gore, da nam krave dobro vode“, „Kuda lile hodile, tuda krave vodile“…

U isto vreme, oni okupljeni oko vatri, a ponajviše momci i devojke, preskakali bi plamen, jer se verovalo da to donosi dobro zdravlje. Sve ovo pratile su šale, pesme i igre koje bi čitav događaj pretvorile u opštenarodno veselje koje je umelo da potraje i do duboko u noć.

Običaj stariji od hrišćanstva

Iako slični običaji postoje i u drugim krajevima Srbije i vezani su za Ivanjdan, Đurđevdan ili poklade, paljenje petrovdanskih lila karakteristično je za područje zapadne Srbije i stanovništvo koje se tu bavilo stočarstvom.

Običaj je najverovatnije stariji od hrišćanstva i predstavlja odjek drevnog rituala rasterivanja zlih sila vatrom, pokazivanja jedinstva, i simbolične pobede svetlosti nad tamom. Prema „Srpskom mitološkom rečniku“ na ovu praksu uticaj su mogli imati i srodni običaji zatečenih stanovnika Balkana.

U svom „Srpskom riječniku“ o lilama je pisao i Vuk Stefanović Karadžić (inače i sam iz ovih krajeva). On kaže da je lila „ono što se oguli sa brezove ili trešnjove kore kao hartija. Lila ima u sebi smole i može goreti kao luč“.

Kako bilo, simbolika lilanja bila je i ostala ista – kada lila gori ona predstavlja svetlost, dobrotu i jedinstvo i razgoni tamu, zlo i svaku neslogu. Njenim sjajem i ljudi su zaštićeni i tako „pročišćeni“ ulaze u praznik.

Bonus video:

(Espreso / Istorijski zabavnik / Prenela: A.P)