teško siromaštvo
POTRESNO! LUKOVIĆI ŽIVE U 12 KVADRATA I NEMAJU KUPATILO: Anastasija i Đorđe su primorani da se kupaju u ŠTALI!
Porodici Luković je najveći problem kupatilo
Anastasija (11) i Đorđe (13) iz sela kod Sjenice dane provode s ocem i dementnom bakom u jednoj sobici, bez kupatila i osnovnih uslova za život.
Živimo u selu Zahomsko, opština Sjenica. Pa mi smo se čak razveli sa suprugom 2015. Unazad dve godine, mislim, smo se konačno razišli. Ona opšte ne pomaže ništa deci, niti se čak čuje s njima. Ja sam živeo sa bratom gore. Njemu je pripala gora ova kuća. Ja sam morao ovde, nema drugog izbora. Ovo je moja kuća - ispričao je Negomir Luković, otac Anastasije i Đorđa.
Osim njih troje koji žive u maloj kući, sa njima je tu i Negomirova majka koja ima mnoge zdravstvene probleme.
Majka živi sa nama, bolesna je, dementna. 78 godina ima. Pa živimo samo u ovoj jednoj sobi, naš četvoro. Kvadrata, ja ne znam, možda 12-13 kvadrata ima ovde svega. I to je to. To nam je i boravak, kuhinja i baš sve.
Deca se kupaju na -35
Anastasija pokazuje jednu ugaonu garnituru na kojoj noću svo četvoro spavaju. Na pitanje da li im bude tesno, Đorđe kaže: "Pa malo."
Porodici Luković je najveći problem kupatilo.
Pa deca nemaju kupatilo i zimi se kupaju štali kada je hladno. Nema ništa drugo. Vodu zagrijemo na šporetu. Teško jeste, a hladno isto jeste. Ako je mnogo hladno, ne kupamo se pa neki drugi dan. Pa ovde je pešter. Dosta su hladne zime i teške. Pa dostiže temperatura minus 30, minus 35, sve zavisi - kaže Negomir i dodaje da se i deca kupaju na takvim temperaturama.
Anastasija kaže da je njen tata vredan i da stalno bori za njih.
- Posla imam te dve krave, treba da pomuzem. Treba da usirim to sira, treba sve živo. Oko majke, stare, da je doneseš tablete, da je prineseš da jede. Ona baš ništa ne mora da uradi, ne može hleb da nam zamesi. Ima mi neke zdravstvene probleme, ali se borimo. Deca su dobro, hvala Bogu, zdravstveno. Pomažu Đorđe, malo oko te dve krave. Ćerkica mi malo pere sudova - priča Negomir.
On kaže da bi mu dota značilo da ima traktor.
- Livade imamo za sena, ipak to isto, ručno sve radim, jer nema mašine. Valjalo bi da imam traktor, da imam balirku, mučno je raditi to sad. Neće niko ti doći da ti pomogne. Pa za svoje potrebe samo pravimo sir - kaže Negomir, a Đorđe dodaje da u kraju ima medveda i vukova:"Malo ih se plašim."
Od primanja samo dečiji dodatak
- Pa jedino primamo dečiji dodatak, deset hiljada i 500 dinara. Drugoga primanja nemamo uopšte u kući. Socijalnu pomoć sam predavao više puta u Sjenici i oni su me odbijali. Navodno što baka ima zemlju. Ja ne tražim za mene, nego samo za decu. Teško preguramo tih mesec dana, borbeno, malo tog sira i tog dodatka - priča Negomir.
Anastasija priča kako joj je teško da uči u kući.
- Pa zato što je ovo malo skučeni prostor i tako dalje. Sa strujom imam uvek problema. Kiša padne, mi nemamo struje. Vetar dune, mi nemamo struje. Neki se put desi po dve, tri noći nemamo struje - kaže devojčica.
Negomir kaže da u kraju ima jako malo opcija za posao, a da ne može ni da ode negde i ostavi njih.
- Pa lepa je priroda, ali sve manje naroda. Sve nas je manje. Nemamo baš tu nekog posla. Jedino što radim toko poljoprivode, malo kosim tim kravama i to. Da bi nešto zaradio, nemam. Gde? Šta? Čak i da mogu da odem nekuda, ne bih mogao njih da ostavim. Kao decu i staru majku bolestu. Ne mogu toliko da se udaljem od kuće, baka je bolesna - kaže on.
Anastasija kaže da joj fali odeća i da ima samo jedan par patika za školu. Dok njen brat đorđe kaže da ima dva džempera i tri majice.
- Najviše mi fali kupatilo i soba. Ja bih želela da imam novu kuću. Samo da je lepa. Volela bih da imam roze sobu - kaže Anastasija.
Bonus video:
(Espreso/Blic/Akeksandra Kresović/Preneo D.M.)