SEĆANJA
"OTAC MALE SLAĐE MI JE LJUBIO KRVAVE KLOMPE DA JE SPASIM!" Dr Laza je rođen na današnji dan, a pamtićemo ga doveka
Sećanja na njega i njegove podvige će ostati da žive večno
Voljeni hirurg, dr Miodrag Lazić, rođen je na današnji dan 1955. godine. Preminuo je 14. aprila 2020.
Sećanja na njega i njegove podvige će ostati da žive večno.
O njegovom životu smo najviše saznali iz knjige "Dnevnik ratnog hirurga", za koju kaže da je počeo da piše da bi se ispovedio i olakšao dušu.
Dnevnik ratnog hirurga
"Dnevnik ratnog hirurga" je dokumentarac snimljen po istoimenoj knjizi dr Lazića koji je za vreme rata u Bosni došao iz Srbije da pomogne svom narodu.
Te 1991. godine napustio je udoban život lekara hirurga u Nišu, kako bi se naredne četiri godine često i pod paljbom granata, lavovski borio za živote hiljada ranjenika, žena, dece…
"U tom ratu porodice su živele zajedno sa borcima. Nije bilo da je borac otišao na front, tu nije bilo napuštanja. Najstrašnji rat koji se desio je rat Srba i Muslimana. Isto poreklo, ista narav, karakter, veliki inat, a teške i krvave borbe."
U svom dnevniku je vodio imena ljudi, njihovo godište, gde se i šta dešavalo, da bi u budućnosti, kada ljudi bubu čitali knjigu shvatili da su u tom ratu stradala deca, stradali obični ljudi, neki ljudi koji su živeli normalnim životom, zemljoradnici, ljudi sa sela itd.
"Moj prvi motiv da napišem dnevnik o ratu je bio da se ispraznim, a pretočio se u drugi motiv, da pišem istinu o onome šta se dešavalo, kao dokaz, kao sećanje na jedno strašno vreme."
Kada je došao u Bosnu, otišao je na Pale. Kada je stigao tamo, formirao je tim i smanjio smrtnost sa 80 na četiri odsto, jer su svi ranjenici stizali u bolnicu za pola sata najviše. Do tada je bolesnicima trebalo oko četiri sata da stignu do bolnice.
- Kad sam iz Niša silazio u sarajevsku kotlinu, kao da sam ulazio u Danteove krugove pakla, ulazio sam u mesto koje nema nikakve veze sa normalnim životom, sa svetom - opisao je on.
Pokušao je sve da spasi život male Slađe sa plavim očima
U sećanju mu je ostala mala Slađa, 14 godina, njene plave oči koje su ga gledale i ogroman stomak, pogođena u karlicu, u stomaku je sigurno bilo više od četiri litra krvi.
- Pored tog kreveta stajao je njen otac, plakao je, sagnuo se, ljubio mi krvave klompe da mu spasim dete. Iz stomaka je izašao gejzir krvi, brzo sam našao arteriju koja je presečena, odnelu smo je u intenzivnu negu, ali Slađa se nije probudila. Mozak je umro - opisao je čuveni doktor.
Bilo mu je teško da to kaže roditeljima. U njihovim očima je video bol, eksploziju, bljesak, padanje na kolena, vrisak..
- Taj ko je pucao u nju ne samo da je video dete, video je njene oči - rekao je on.
Doktor pamti i dečaka od sedam, osam godina koji je pogođen u šljivaku dok se igrao sa drugom, dečaka koji je istovario kamion sa svojim ocem, pa onda ga je pogodila granata.
U dokumentarcu vidimo i potresna svedočenja dece, koja su pogođena u ratu, ali su srećom preživela, mnoga od njih zahvaljujući doktoru Laziću.
Majka i njen sin umrli jedan pored drugog
- Sećam se dečaka Peđe i majke, koje je pogodila granata dok su se igrali napolju, operisali smo ih, ležali su jedno pored drugo bez svesti. U jednom trenutku dečak je umro, a majka, koja je do tad bila bez svesti okrenula je glavu prema sinu, nekoliko sekundi gledala u njega i umrla - prisetio se on.
Priča o prijatelju kojem je rukom oživljavao srce
Govorio je i o svom prijatelju koji je bukvalno došao mrtav do njega, a doktor mu je rasporio grudi i ručno počeo da masira srce koje nije kucalo. Posle nekoliko minuta srce je počeo da kuca u njegovim rukama. Posle dva sata on se probudio i počeo da priča.
Priča o mladiću kojem je skalpelom odsekao ruku
Doktor je pisao i o mladiću Zdravku, Crnogorcu kojem nikako nisu mogli da zaustave krvarenje ispod grudi, a on mu je na kraju skalpelom odsekao ruku i našao krvni sud koji je pogođen. Mladić je preživeo...
Doktoru se desila povreda, kada je polomio skočni zglob, to je moralo da se operiše, ali on je stavio gips, longetu i već sutradan je počela jedna od ofanziva na srpsko Sarajevo. Tri dana je sa gipsom bio u sali...
- Operisao sam tako što sam koleno držao na stolici, a potkolenica je bila u gipsu. Dva i po meseca sam operisao sa gipsom, sa savijenom nogom. Ali morao sam da operišem - rekao je on.
Spavao je stojeći, na stolici po 10, 15 minuta u pauzi dok su unosili jednog pacijenta, a drugog iznosili. Četiri godine nije spavao duže od dva sata.
Tamo je dočekao i kraj rata na području bivše Jugoslavije.
- Dva meseca gledao sam kako desetine hiljada ljudi u kolonama napuštaju grad. To je najtužnija kolona koju sam ikada video. I to je bilo kolona živih i mrtvih - rekao je doktor.
Kako je rekao, Srbi koji su napuštali grad otkopavali su svoje mrtve i nosili ih sa sobom.
- To su radili jer su znali da se nikada više neće vratiti - rekao je doktor.
On je dodao da žrtve nikada nisu bile uzaludne.
- Te žrtve utkane su u opstanak srpskog naroda u BiH - istakao je doktor Lazić.
Na kraju doktor je rekao da je "spasavanje života tvoja obaveza, gubitak života - dilema, da li sam nešto uradio dobro ili nisam".
Ispovest žene koju je spasio dr Laza
O tome svedoče i reči Nišlijke Dude Pavković (57), koja će zauvek biti beskrajno zahvalna doktoru Laziću.
"Da nije bilo mog doktora Laze, mom životu bi bio kraj", emotivna priča Duda Pavković.
Ona je vratila film na 1992. godinu, kada je imala 29 godina i dete staro 12 meseci. Tada je došla na hirurgiju u Nišu u polusvesnom stanju.
"Tri doktora su me pregledala i vratili me kući, jako su bili drski. Sećam se, vikali su na mene da ustanem sa kreveta, a ja nisam imala snage. Osećala sam umirem od bolova. Sve me je bolelo i povraćala sam. Izbacili su me maltene iz ordinacije".
Brat joj je bio ljut jer su je vratili kući, pa ju je ponovo odveo u bolnicu i povikao:
"Lazo, brate, gde si? Sestra mi umire".
Duda nastavlja priču:
"Doktor Laza se od nekud stvori. Sećam se samo da je vikao: 'Žena umire'. Imala sam 29 godina samo i devojčicu od godinu dana. Ništa više ne znam šta je sa mnom bilo".
Kako dalje navodi, operacija je trajala 6 šest sati, kako joj je dr Lazić rekao.
"Žuč je pukla, izlila se po organizmu. Slepo crevo puklo, bilo je zalepljeno za kičmu. Te noći, sećam se, malo sam bila budna i videla dr Lazu, sedi na stolici pored mene. Sklanja mi znoj sa lica. Sutradan umirem od bolova. Injekcije novalgetol u bolnici nema. Moj dr Laza dođe meni i samo mi reče: 'Izdrži, čekaj me, vraćam se brzo'. Vraća se duša moja i donosi injekcije, zove sestru da mi da. Tako danima. Kad god sam zaspala i probudila se moj dr bio je pored mene".
Od tada je dr Lazića nazivala "bratom".
"Ležala sam nepomično i pitala ga: Brate moj mili, reci mi zašto ova operacija ovoliko boli? Na to će on: 'Nisi imala jednu već dve operacije'. Bila sam u šoku kada mi je ispričao šta mi desilo. Rekao mi je da su sekunde bile u pitanju. Mesec dana sam provela u bolnici. Da nije njega bilo, tada bi se moj život završio".
Nekoliko godina kasnije Duda Pavković imala je novu muku - tumor na dojci.
Tada je njen doktor Laza ponovo bio tu za nju, u još jednoj nevolji.
"On je bio moj anđeo. Zahvaljujući njemu, moje devojčice danas imaju živu majku. Ali smo se mnogo namučili, i on i ja. Operacija tumora je bila katastrofa. Posle operacije sam postala alergična na konce. Otvarao mi je ranu tri puta da vidi šta je u pitanju. Stanje se pogoršavalo. Na kraju je otkrio da sam alergična na konce, skinuo ih je i previjao me tri do četiri puta dnevno. Tri meseca. Odakle mu tolika snaga da se bori sa mnom ne znam i nikada mi neće biti jasno".
Ona je doktoru Laziću napisala pesmu:
"I danas ko juče suze se skupile u grumen pa niz lica na dlanu ih sve skupila. Rasplaka me brate moj mili objava jednog gospodina Nenada, pita čovek: "Gde je ovaj doktor do sad bio, kako se za njega nije čulo?". Razumela sam ga, pa evo sta mu odgovorih: "Za njega je svako znao, ponajviše onaj što je teško bolovao".
"Bio je, rekoh, stena od čoveka, visok oko metar i devedeset, a kad u klompama hodnikom srećan prošeta, bio je i mnogo veći. Sa slušalicama oko vrata, nasmejanog lica, svakog pacijenta pomiluje sa rukom onom njegovom milom i dragom".
"Tešio nas da će bolje biti, da ćemo iz postelje ustati, da ćemo se životu radovati. Ceo Balkan morao je da zna, kakvog doktora ima. Znaju Hrvati, Muslimani, Goranci, Slovenci a najmanje Srbijanci. Da, tako sam rekla i istina je to, najviše ga poznaju oni preko Drine".
"Iz mrtve je mnoge podizao, meni veru i nadu u životu vratio. Na ivici sam smrti bila, a onda ko da sam zahvaljujući tebi vaskrsla.
I evo sada o tebi moj anđele pišem, oprosti, suze ne mogu da izbrišem. Liju ko iz kabla, i neka ih, neka padaju. Tebi se mnogi vise ne nadaju, da ćemo se u ovom životu opet sresti, za pomoć tebe brate moliti. Ali jedno znam, iz srca te nikom ne dam. Čuvam te ko zenicu oka svoga tako mi života moga.
I srešćemo se mi jednom u drugom životu, i onda ću ti reći sve što bolelo me. I Klinički centar Niš nosiće ime tvoje, to zasigurno gotovo je.
I ne dam te, i čuvam te ko najdraže blago... Moj živote... Moja nado. Nekada tvoja najteža bolesnica bledog, umornog lica, a danas autor Duda Pavković", napisala je Nišlijka.
Otac urgentne medicine dr Miodrag Lazić, koji je spasao nebrojeno mnogo života tokom ratnih devedesetih godina prošlog veka, preminuo je posle borbe sa virusom korona, a njegov prijatelj je sa svetom podelio oproštajno pismo ovog izuzetnog stručnjaka i čoveka:
“Danas nas je napustio prim.dr Miodrag Lazić, hirurg, veliki čovek, moj veliki prijatelj, učitelj, drugi otac. Zamolio me je da prenesem njegove poslednje reči:
Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiskom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho hoću da odem onako kakav sam bio čitav život a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek iskreno će plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Sunčica i Macan, drage moje seste koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.
U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav.
Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom "Marš na Drinu".
Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda."
Bonus video:
(Espreso / Stil / L.V / Prenela: A.P)