EVO ŠTA PIŠE U BIOGRAFIJI LAZARA NIKOLIĆA: Istinu o POREKLU je malo ko znao, sve dato na TACNI

Mladi glumac Lazar Nikolić skrenuo je pažnju na sebe zahvaljujući ulogama u projektima "Preživeti Beograd" i "Kalkanski krugovi", ali mu gluma nije bila prvi izbor.

Poreklom iz Budve, kao i većina dečaka, bavio se fudbalom 10 godina i maštao da postane golman, a posle srednje škole u ​​Beogradu upisao je Fakultet za diplomatiju i bezbednost. Posle godinu dana studija preselio se u Podgoricu, nastavio školovanje na istom smeru, a zahvaljujući ujaku zavoleo je glumu.

„Išao sam u jedan čas sa bratom Ognjenom Sekulićem, koji je išao u dramsku sekciju 'Prazan prostor' sa Petrom Pejakovićem i Slavišom Grubišom i tu sam zavoleo glumu. Odlučio sam da odem na prijem bez spektakularnih očekivanja, čak sam se i pripremao relativno kratko, oko mesec dana. Međutim, ljudi su verovatno prepoznali talenat i upisao sam fakultet. Završila sam u klasi Marije Milenković. To joj je bio prvi čas“, počinje svoju priču za Magazin Lazar Nikolić, koji je još kao student dobio priliku da se pojavi u seriji „Biser Bojane“.

Još kao student dobio je glavnu ulogu

„Kao student sam počeo da radim na seriji „Preživeti Beograd“ i tokom tog snimanja dobio sam epizodnu ulogu u seriji „Biser Bojane“. Milan Karadžić me je zvao i želeo da igram tu ulogu, nije bilo kastinga“, priseća se on. Posle ovog projekta, publika ga je zavolela u seriji "Preživeti Beograd", gde je igrao studenta koji je došao u srpsku prestonicu. Kao neko ko je iz Budve došao na studije u Beograd, našao se u nekim trenucima života likova prikazanih u seriji.

„Serija sadrži fikciju i neke stvari koje nisu realne, ali je imala svoju ciljnu grupu. Ne znam koliko je oslikan život studenata koji dolaze iz manjih gradova i moraju da se snalaze, ali sam se našao u nekim situacijama iz serijala – na primer, kada student ostane bez novca 15. ili 20. u mesecu, pa je pitanje snalaženja kako preživeti. Mislim da je to lepa priča, ona prava da se opusti i odmori od svih krimi serija i mračnih tema koje su nas zaokupljale“, smatra Nikolić.

Glavni glumci serije, koji su igrali tinejdžere, prvi put su se pojavili u jednom televizijskom projektu, pa im je, kako tvrdi sagovornik Magazina, mnogo značila podrška koju su dobili od reditelja Đorđa Stanimirovića.

„Bio je to hrabar korak koji su napravili i drago mi je da su prepoznali taj dar u nama i da smo ispunili njihova očekivanja. Redak je primer da se neafirmisanim glumcima daje prostor da predstave veći deo serije“, kaže Nikolić, koji je ovu ulogu dobio početkom treće godine, pa je imao predznanje.

„Ova uloga je bila sjajno iskustvo, jer smo tu seriju snimali skoro dve godine, imali smo dosta dana snimanja, prvi put sam bio u kadru, nisam znao da stojim... priliku da učimo od starijih glumaca, uvek bismo dobili neki koristan savet. Na snimanju je bila odlična atmosfera, mladi ljudi željni dokazivanja, ne da pokažu laktove, ali svakako da pokažu šta se može i da neko primeti“, kaže Nikolić.

Uloga u „Kalkanskim krugovima” je žilet uloga

„To je uloga koja je na ivici – da li će biti karikatura ili će dobro ispasti. To je britka uloga. Mora se naći mera da se ti ljudi ne ismevaju, da se ne imitiraju, već da se igraju, iznutra. Čitao sam o ovim raznim bolestima, tražio na internetu i svuda tražio informacije o ljudima koji se bore sa istim. Čini mi se da sam uspeo da nađem meru, da lik nije ispao karikatura. Samo sam se bazirao na unutrašnjem delovanju, na nečemu instinktivnom i na emociji koju moj lik u tom trenutku ispoljava. Petar Matić je čovek koji reaguje instinktivno i koji je uglavnom ili srećan ili ljut. Ako ne oseća opasnost, onda je topao i emotivan, a ako misli da je ugrožen, biće agresivan. Na kraju se ispostavi da on uopšte nije monstrum, već da je bezopasan i da je duša koja oseća tuđi bol i tuđe emocije. Zato ga je publika volela“, kaže Nikolić i otkriva da mu je na snimanju mnogo pomogao Laušević.

„Pogled je bio dovoljan da se razumemo. Uvek je znao šta želim i šta želim bez ijedne reči. Mislim da je to divna stvar i to razumevanje čini glumu dragocenom, kada se prepoznaju ljudski odnosi i kada dajete i primate bez ikakvog oklevanja. To je čar, zaboraviti na kamere i prepustiti se ulozi“, dodaje glumac.

Na snimanju se ne štedi

Prvo čitanje scenarija za Nikolića je bilo emotivno, kao i tokom snimanja.

„Volim da dam 100 odsto, pa ne znam kako će ispasti. Ne volim da se spasavam, čak i ako mi to ništa nije donelo. Jednostavno, kada uveče nakon dana snimanja odem u krevet i razmislim o svemu što se dogodilo, kažem sebi da u tom trenutku više nisam mogao. Bilo je emotivno, ali pod adrenalinom se to ne oseća. Tek kada završiš, emocije se smire“, tvrdi on i priseća se jednog detalja sa snimanja:

„Ima ona jedna scena gde slušam Žarkov monolog, cela priča o Petru. Prvi put kada sam to čuo, trebalo je da udarim glavom o vrata dok sam je slušao. Režiser i sva ekipa su mi rekli da se lažiram i da izgleda kao da udaram glavom, a zapravo sam kolenom udarao u vrata. Međutim, ja to nisam želeo. Posle petog dubla, završavamo, bila je to emotivna scena, svi aplaudiraju, a u tom trenutku mi se pojavljuje zaista veliki hematom na glavi. Srećom, to nije bila posekotina. Posle seta smo otišli ​​u smeštaj i Žarko me je pitao zašto sam udario glavom. Onda mi je rekao „ne daj se toliko, mlad si”. Međutim, ja sam mu samo odgovorio: 'Ti si u jednom od svojih filmova uživo gasio cigarete, nisam mogao da lažiram pred tobom, morao sam da udarim u dokumente'. Tamo je samo ćutao“.

Ali to nije bila jedina emotivna scena u seriji. Kad god se Lazar pojavio u kadru, bilo je emotivno. U poslednjoj epizodi prve serije, Petar Matić, koji se tokom serije krio u šumi, konačno je primljen u selo.

„Kada pogledate hronološki, onda vam instinktivno dođe da ako je toliko dugo bio u šumi, ako nije bio u kontaktu sa okolinom i ljudima, prirodno ne zna kako da se ponaša i zbunjen je. Tražio sam to iznutra, postavio sam svoje misli onako kako bi ih Petar postavio, pa sam odigrao taj njegov grč“, objašnjava Nikolić i priznaje da je na snimanju bilo improvizacije kada je u pitanju njegova uloga.

„Za moj lik nemaš ništa specifično, igraš instinktivno, iznutra. Nemam ni teksta ni mizanscena. Ovde sam i samo reagujem na stvari, ali reagujem od Piterovog ili mačjeg smeha“, priznaje on.

(Espreso/vijesti.me/ Marija Vasić/Prenela P.V)