mučenje na golom otoku
"POSLALI SU NAS POD LEDENI TUŠ": Zatvorenike je bilo sramota da pričaju o torturi na Golom otoku, sada je isplivalo
Goli otok je ostao misterija do danas, a o životu u ovom zatvoru ima vrlo malo svedočenja
Goli otok je bilo mesto koje su ljudi sa strahom spominjali u Jugoslaviji, jer čak i pogrešan vic ili vic ispričan u pogrešnom društvu mogao bi da vas odvede u ovaj "hrvatski Alkatraz".
Mato Galić je jedan od retkih koji je uspeo da pobegne sa Golog otoka, a evo kako je izgledao život u zarobljeništvu na ovom ostrvu:
Goli otok je od 1949. do 1956. godine jedini logor "političkog prevaspitanja" na području bivše Jugoslavije. U početku je osnovan kako bi kažnjavali jugoslovenske staljiniste, odnosno one koji su podržali Rezoluciju Informbiroa o Jugoslaviji (1948.) i bili zbog toga proglašeni za "neprijatelje jugoslovenskog naroda", piše Radio Slobodna Evropa.
Na ostrvu zatvorenici su bili mučeni. Mnogi svedoci su pričali o mučenju zvanom "topli zec" - odmah po dolasku na ostrvo, novi zatvorenici (tj. "Topli zečevi") su morali proći kroz redove gde su ih tukli stari zatvorenici.
"Moj deda, beogradski novinar, Vuk Trnavski, je stigao na Goli otok 1951. godine", govori za Radio Slobodna Evropa Miloš Trnavski, "njegova grupa je prolazila kroz mučenje "topli zec" u parovima: partneri su bili vezani lancima za noge, jedni za druge. Čoveka koji je išao zajedno sa dedom pretukli su na smrt, a deda ga je morao vući u logor".
Porodica Trnavski je takođe prošla kroz patnju. "Komunistička partija je oduzela naš stan i uselila porodicu jednog člana partije. Srećom, on je bio dobar čovek i dozvolio je mojoj majci i baki da ostanu u jednoj od soba. One nisu imale gde da idu".
Kažnjavanje Vuka Trnavskog se nastavilo i nakon puštanja na slobodu. "Kada je pokušao da se ponovo zaposli, pitali su ga šta je radio ranije, i moj deda je odgovorio da je bio novinar. U KPJ su odlučili da će njegov posao biti utovar u vagone novina koje su štampane u Beogradu i potom distribuirani po celoj zemlji. No moj deda je na kraju imao sreće, prepoznao ga je visoki član partije i rekao je na sastanku da je "Politika", gde je deda radio pre zatvora, postaje sve gora i gora, a pravi novinari moraju da vuku novine po železničkim stanicama. Tako su dedu vratili na prethodni posao.
Zatvorenici su najčešće bili kažnjavani van suda, a službenih dokumenata iz tog perioda u javnom pristupu gotovo da i nema. Međutim, iz priča svedoka koji su se pojavili u medijima 1970-ih godina, znamo da je za progon bilo sasvim dovoljno postaviti neugodno pitanje ili pristati na "sumnjiv" predlog. Beogradski fotograf Jelena Mrđa, kćerka zatvorenika, ispričala je za Radio Slobodna Evropa kako su njeni roditelji u studentskim godinama završili u logoru.
"Moja majka Radmila Stevanović je 1949. godine studirala drugu godinu na Poljoprivrednom fakultetu. Znala je kucati na pisaćoj mašini, i jedan provokator je zamolio da ona nešto otkuca. Ona je pristala i bila je uhapšena, iako nikad nije dobila ovaj dokument".
Mrđa dodaje da je njena majka dobila nadimak "Čajka", što na ruskom znači "galeb", zbog sličnosti sa glumicom uz ruskog filma iz 1915. godine.
"Ovo je bilo sasvim dovoljno da bude proglašena simpatizerkom SSSR-a i poslata u logor. Otac Stojadin Mrđa počeo je da traži nestalu devojku. Otišao je u rodno selo majke, nedaleko od Beograda, i raspitivao se da li ju je iko video. Njega su uhapsili i takođe poslali na Goli otok. Mama je tamo bila četiri godine, a tata godinu i po. Nakon oslobađanja 1953. godine, ponovo su se sreli, a ja sam rođena 1956-te".
Mrđa dodaje da su roditelji retko pričali šta su doživeli.
"O tome se nije smelo govoriti, ali svi su znali da su oni bili na Golom otoku. Nikad nismo išli na more. Govorili su da im je bilo dosta mora u životu". Kada je otac ostario, počeo je, nakon smrti supruge, da priča o mučenju.
"Život je u logoru bio uređen tako da su zatvorenici bili prisiljeni da muče jedne druge. U suprotnom bi bili kažnjeni i pretučeni još gore. Mislim da su bivši zatvorenici ćutali ne samo zbog straha, već i sramote. Oni nisu hteli da pričaju kako su mučili druge ljude", kaže Mrđa.
Na ostrvu smo se sreli sa Joškom Pinjatelom, lekarom iz Zadra, koji je u zatvoru proveo četiri meseca u periodu od 1957. do 1958. godine. Imao je tada 18 godina. Ovog leta, Pinjatela je došao na Goli otok prvi put nakon puštanja na slobodu. "Sve se toliko promenilo da teško mogu prepoznati zgrade", kaže on. "Kasarni u kojima smo spavali više nema. U svakoj je bilo smešteno po 150-200 ljudi, spavali smo na na trospratnim ležajima".
Pinjatela navodi da je u logoru postojala samouprava zatvorenika.
"Možda se čini da je tako i bolje, ali zapravo je bilo još gore, jer su naši stariji nastojali da se dokažu kako bi ostali na vlasti", navodi bivši zatvorenik.
Pinjatela je poslat u zatvor zbog nepoštovanja jugoslovenskog identiteta i promocije hrvatskih simbola. "U to vreme moj takozvani aktivizam nije bio toliko politički: nisam ništa ni znao o politici. Bila je to samo ljubav prema zemlji, ali zbog toga sam bio proglašen za ustašu. U Zadru smo crtali po zidovima i koristili parole poput 'Živela Hrvatska i hrvatski jezik!'. Nisam prihvatao srpskohrvatski. Za mene je to bio veštački jezik na koji sam bio prisiljen. Izbacili su me onda iz škole. Dobio sam potvrdu da mi je zabranjeno upisivanje u bilo koju obrazovnu ustanovu u Jugoslaviji. Da bih ponovo stekao pravo na obrazovanje, morao sam dokazati da sam promenio svoje mišljenje i ponašanje".
Pinjatela je stigao na Goli otok sredinom novembra. "Već je bilo hladno. Odmah su nas poslali pod ledeni tuš. Odeću smo ostavili ispred kupaonice, a kad smo izašli, na podu su nas čekale prugaste pidžame. Prvu cigaretu sam zapalio na Golom otoku. Pušili smo da bi se ugrejali. I dan danas pušim", kaže on.
"Moj Goli otok u 1957. nije bio tako užasan kako to prikazuju u dokumentarnim filmovima o periodu 1949-1956. godina. Odnosi između Jugoslavije i SSSR-a su se poboljšali još pre mog zatvaranja. Nakon što je Hruščov posetio Beograd 1955. godine, tretman zatvorenika se promenio. Ali još uvek je bilo odjeka onih gnusnih kazni. Sećam se kako sam vozio kamenje na kolicima sa žicom na ručkama - ako ih spustiš, žica se rasteže i reže do krvi. Osim toga, bili smo primorani da čistimo stepenice, svih 170 koraka od vrha do dna, ne savijajući kolena. Bilo je ovo jako teško. Kad smo radili sporo ili loše, naravno da su nas tukli", ispričao je bivši zatvorenik.
Kompleks Goli otok propada već nekoliko decenija. Iako je 2005. godine Hrvatski sabor podržao inicijativu da se logor proglasi memorijalnom zonom, ova ideja nije bila realizovana.
Bonus video:
(Espreso/Stil/ Prenela M.L.)