AKO VAS NAPADNE ČOPOR PASA, SAMO OVA STVAR ĆE VAS ODBRANITI: Zaštitiće vas u sekundi, odmah je NAUČITE

Strah se sa čoveka zaista prenosi na psa. Kod čoveka se prilikom osećaja straha luče feromoni koje pas oseti, pa i sam počne da oseća strah. Pas veoma retko ujeda zbog toga što je stvarno agresivan, već je reč o ličnoj proceni da li će biti napadnut ili ne. Shodno tome i reaguje, i reakcija je uobičajeno lavež. Ljudi su ti koji u trenucima nespretno reaguju, pa najčešće počnu da mlataraju rukama. To vam je u biti ista situacija kao kad teramo pčele – ako pravimo nagle pokrete, izvesno je da će nas ubosti. Najvažnije je da čovek bude staložen. Znam da je meni mnogo lakše da to kažem nego ljudima da to učine u datom momentu, ali ako se sete ovoga o čemu govorimo, uvideće da zaista nema razloga za strah – kaže direktor JKP Veterina Beograd, doktor veterinarske medicine Budimir Grubić.

Mnogi će možda reći da vam je lako da tako govorite, jer vas nikada nije ujeo ili napao pas. Kako biste im odgovorili?

Verujem da ne postoji više od 0,5 odsto pasa na ovoj planeti koji bi možda napali mene. Ajde da kažemo da ih je tri odsto koji bi uopšte napali bilo koga. Sve ostalo je sticaj okolnosti, odnosno procene psa koji se nalazi na ulici da li da brani uslovno rečeno „svoju teritoriju“, ili se čovek uplašio pa je nekim svojim gestom ili vikanjem izazvao reakciju kod psa. Zaista ni u jednom momentu ne želim da favorizujem agresivne pse, ali dužnost mi je da objasnim kako smo za napad najčešće sami odgovorni. Kažu mi kako mene nije ujeo nijedan pas, pa mi je lako da govorim. Ali baš zato to i činim, jer nisam ja nikakvih nadnaravnih sposobnosti, već prema psima, uopšte prema životinjama, imam pozitivnu konotaciju kao doktor veterinarske medicine koji se ovim poslom bavi 40 godina. Hendikep je kad zbog straha ne možete da pomazite toliko prelepih pasa s ulice, koji bi učinili sve na ovom svetu da budu nečiji, a nisu ničiji. To je beskrajno tužno – objašnjava doktor.

Jedanput ste ipak imali "bliski susret", i to ni manje ni više nego sa šarplanincem. Kako ste reagovali kad je istrčao iz dvorišta i stao pred vas?

Strah ne sme da kontroliše naše postupke. I ne kaže se uzalud da lepa reč i gvozdena vrata otvara. Pre dve decenije pošao sam kod odgajivača šarplaninaca u Mali mokri lug, i kad sam bio ispred kuće, šarplaninac Džambo je istrčao iz dvorišta i našli smo se oči u oči. Ne znam zašto, ali izgovorio sam: „Moj lepi, mali, narandžasti pas.“ To nema nikakve veze sa šarplanincem, naravno, ali eto, to sam mu rekao. I pas je stao, a potom i seo. Bio sam zaprepašćen. Zatim mi je ruka krenula ka njemu, a lagao bih kad bih vam sad rekao da mi je zaista bila namera da ga pomazim. To sam učinio nesvesno. Pomazio sam ga, liznuo me je i krenuo za mnom u dvorište. Ušao je u svoj boks kao da se ništa nije dogodilo. Kad sledeći put na ulici naiđete na psa, obratite mu se nekom rečenicom, lepom, tepajte mu. I videćete da je to najbolji recept – savetuje dr Budimir Grubić.

Ima, međutim, i onih pasa kojima je "kraći fitilj", koji su traumatizovani. Da li i za njih važi isti "recept?"

Pas koji je više puta iritiran, dva-tri puta udaren, četiri puta isprepadan… naravno da ima posledica. Učinite to isto čoveku i mislim da će početi da ujeda. Najvažnije je da nikad ne bežite. Nijedan pas, niti više pasa, neće vas napasti kad ste okrenuti prema njemu – kaže stručnjak.

Da li bi u susretu s nepoznatim psom trebalo da se sagnemo ili čučnemo?

Čovek je po prirodi stvari u odnosu na psa mnogo veći. Oni moraju da podignu pogled da bi dosegli pogled čoveka. Veoma je bitan vizuelni kontakt, uvek ga uspostavite, bez straha. Blago se savijte i ispružite lagano ruku psu, gornji deo šake, nikad dlan. Ako naiđete na čopor, uspostavite kontakt sa psom koji vam je prvi prišao, s vođom čopora – savetuje dr Grubić.

A kako da priđemo vlasničkom psu, na povocu, ako želimo da ga pomazimo?

To je između ostalog i stvar vaspitanja. Uvek pitajte „Da li mogu da pomazim vašeg psa?“ I ne samo da biste bili pristojni, već dok razgovarate s vlasnikom i pas koji je vođen (na povocu) animiran je da promeni vizuru posmatranja i svoje dotadašnje aktivnosti. Tako će vas primetiti – ističe sagovornik.

Nažalost, psi napadaju i mališane. Da li imate neki poseban savet za decu i roditelje?

U školskom dvorištu se dešava najveći broj ujeda. Polovina dece hrani pse, oni se ne plaše, a i roditelji su ih naučili da je lepo nahraniti psa s ulice. Međutim, dešava se da pas naskoči na dete kako bi se mazio, ili zamolio za zalogaj, a dete koje se plaši odgurne psa. Guranjem i strahom se izaziva agresivna reakcija. Deci ne možemo da kažemo Nemoj da se plašiš, ali možemo da edukujemo i njih i roditelje kako da reaguju u takvim situacijama – kaže dr Grubić za Magazin Pas.

Kad se susretnete s napuštenim psom ili čoporom, uradite sledeće:

Obratite mu se nekom lepom rečenicom, tepajte mu

Uspostavite kontakt očima

Blago se sagnite

Ispružite lagano ruku ka psu (gornji deo šake, dlanom nadole)

Ako naiđete na čopor, komunikaciju uspostavite s onim psom koji vam prvi priđe

Nikad nemojte bežati

(Espreso/Srbija danas/Mojpas /Prenela P.V.)