VALERIAN JE NEBINARNA OSOBA, ZA USKRS JE MORAO DA POBEGNE IZ ČAČKA: Trebalo je 15 godina da shvati da nije muškarac

Meni lično možete da se obratite u bilo kom rodu, da koristite bilo koje zamenice. Ja koristim zamenice on, ona i oni. Skroz sam okej sa svim zamenicama jer srpski jezik je rodni jezik i nismo još našli neko rešenje, ali mislim da ćemo ga uskoro naći, kaže Valerian Savić (23), nebinarna osoba.

Meni lično možete da se obratite u bilo kom rodu, da koristite bilo koje zamenice. Ja koristim zamenice on, ona i oni. Skroz sam okej sa svim zamenicama jer srpski jezik je rodni jezik i nismo još našli neko rešenje, ali mislim da ćemo ga uskoro naći, kaže za Danas Valerian Savić (23), nebinarna osoba.

Nebinarna osoba kao pojam mogao bi ukratko da se objasni kao identitetska odrednica za osobu koja se ne oseća i ne identifikuje ni kao žena niti muškarac, ili se oseća i identifikuje i kao žena i kao muškarac, ili se definiše potpuno izvan binarnih žensko/muških normi.

„Najbolje je pitati svaku nebinarnu osobu kako joj se obratiti bez obzira na to kako ona izgledala. Nebinarnost daje slobodu, ali izaziva ogroman strah kod ljudi jer smo navikli u ovom društvu da imamo neke svoje zavese i paravane koje ne otvaramo i ne idemo dalje, ne postavljamo pitanja“, dodaje Valerian.

Moramo odvojiti rod od pola

Prema njegovim rečima, moramo odvojiti rod od pola i razgraničiti ta dva pojima.

„Ja sam nebinarna osoba, osoba rođena muškog pola. Bio sam jako mali. Imao sam tri, četiri godine i veliki bunt pri spoznaji sveta oko sebe. Video sam da moja majka sve radi po kući i ide na posao, tamo odradi puno radno vreme, vrati se i radi sve oko kuće i u kući. I to samo zato što ima rodnu ulogu majke i žene. Meni je to bilo stravično. Video sam svog oca koji dođe, digne noge na sto, upali TV“, opisuje on.

Dodaje da je još tada počeo da shvata ko je, ali i da se oblači onako kako je želeo.

„Trudio sam se da imam neki lični izražaj i to su mi dopuštali. Igrao sam se sa devojčicama, kada smo se igrali porodice u vrtiću, ja sam uvek hteo da budem mama… Nije me toliko zanimalo da trčim za loptom, iako su me gurali na fudbal. Mene je zanimala moda. Imao sam afiniteta prema umetnosti i prema nekoj ženstvenosti, i slobodu da je izrazim do šeste godine. Tada je počela indoktrinacija da budem dečak, da igram tu ulogu u društvu. Ljudi ne razlikuju to da li je neko trans, što je rodni identitet, ili je neko homoseksulana osoba“, navodi Valerian.

Kako nastavlja, umesto da bude prepoznat kao trans osoba, prihvaćen kao trans nebinarna osoba, targetiran je kao gej.

Samospoznaja i autovanje

„Do 14. godine života sam, možda, razmišljao o seksualnosti prema ženama, oko 17. sam spoznao da sam bisekuslana osoba, a kasnije da nije ni bitno ko je kog identiteta, već kakav je čovek. Kada sam napunio 21 godinu, sve mi se nakupilo u životu, i tada se desio trenutak kada sam sasvim spoznao i svoj identitet. Potrebno je bilo da prođe 15 godina da shvatim da ja nisam muškarac bez obzira na to što sam se tokom tog perioda ubeđivao da jesam. Muškarac sam po polu. Takođe, nisam osećao da se svrstavam u binarnu podelu roda“, naglašava sagovornik Danasa i nastavlja:

„Kada sam se autovao, fizičkog nasilja nije bilo zato što moja porodica nije bila takvo okruženje. Što se tiče prihvatanja, kada sam se autovao po pitanju seksulanosti, pre svega, bilo je raznih reakcija. Od tada nemam kontakt sa svojim bratom, on je isključiv po tim pitanjima, neki članovi porodice isto, a ima i oni koji se pretvaraju da su dobri sa mnom, pa iza leđa pričaju svašta. Udaljio sam se i od njih. Jedna baka me se odrekla putem medija, druga me je prihvatila rekavši da se nikad ne bi odrekla svog deteta pa i da je najgore, sa tatom sam skoro prekinuo kontakte. Za Uskrs sam morao da pobegnem od kuće iz Čačka u Beograd jer sam se osećao nebezbedno“, priča on.

Na pitanje o diskriminaciji, Valerian objašnjava da u sredini u kojoj je živeo „svako ko je bio imalo drugačiji, alternativnije izgledao ili izgledala, bio je targetiran“:

„Kvir osobe i na najsvirepije načine. Znam ljude koji su pretrpeli ozbiljne fizičke povrede, potom imali posledice, a zbog homofobije i transfobije“.

Upitan o usamljenosti i da li je više sam posle autovanja ili ne, on kaže:

„Posle autovanja osoba je malo manje sama. Ja sam pronašao svoju zajednicu i počeo da je kreiram oko sebe. Nebinarnih osoba ima mnogo oko nas. Promenio sam ime, jer nije više ime koje mi je bilo blisko i meni od koristi. To mi je bio jedan vid oslobađanja“.

Podseća da „nebinarnost postoji jako dugo, pod drugim imenima, u raznim kulturama, čak i na našim prostorima“.

„Virdžine su jako poznate ovde. One su i te kako bile nebinarne osobe. Sad imamo mržnju prema trans identitetima, a ranije smo se borili za to da nekoga pretvorimo u trans osobu. To je neki bizarni društveni unutrašnji konflikt.“

Bonus video:

(Espreso / Danas / Radmila Briza / Prenela: A.P)