OTAC JOJ BIO MUSLIMAN, A MAJKA PRAVOSLAVKA: Aleksandra je ostavljena u Zvečanskoj, ovo je njena FILMSKA PRIČA!

Njen otac je bio muslimanske, a majka pravoslavne je veroispovesti. I to je dovelo do njihovog razilaženja. Otac je bio iz Srebrenice, iz ugledne muslimanske porodice Selmanagića, a majka Jelena iz popovske porodice Blažića, iz Bratunca.

I pre nego što se Aleksandra rodila, granice su postavljene pa je tako njena majka bila primorana od strane porodice da je napusti odmah po rođenju i ostavi u Zvečansku. Ipak, da od majčinske ljubavi nema ništa jače, to dokazuje njena priča. Nju je mama ponovo uzela u naručje nakon mukotrpne borbe. Aleksandrin život je pun neverovatnih priča, a to ju je upravo inspirisalo da piše knjige. Aleksandra Mihajlović, sada je profesor srpskog jezika i književnica, a ovako priča o svom životu koji je sličan filmskom scenariju.

Nažalost, nijedna porodica nije bila rada da prihvati rođene bebe iz jedne divne mešovite veze koja je bila iz ljubavi, to moram da napomenem. I isto tako moram da napomenem da sam ja strašno ponosna što sam mešana. Ja se predajem, recimo, u pančevačkoj gimnaziji i to je jedna multikulturalna sredina. I znate koje je to bogatstvo kada imate puno vera, puno nacija, to je jedno šarenolikost u kojoj uživate svakog trena. Nažalost, i mamina i tatina porodice su bile veoma moćne. I, očigledno, su imali neka svoja pravila, mi bismo rekli starovremenska, da su bili i radi da odrede partnere svojoj deci onako kako su oni to mislili. U nekim kulturama još uvek se to radi. Mama i moj otac to, očigledno, nisu marili za te običaje - kaže ona i dodaje:

- Otac mi je Srebreničanin, majka mi je iz Bratunca. I, kažem, ni jedna ni druga porodica nisu bila rade da to prihvate. I mama, pošto je bila veoma mlada, bez posla, bez ikakvih sredstava, bez pomoći, a obe porodice su mogle da pomognu, da su htele, ona mene ostavlja u Zvečansku, a njen otac ju je sklonio u Beograd, kod tetke. I tako ide ta priča. Preko teče mama se zapošljava u Pančevu u vodovodu. Tada uzima sobicu, mene uzima iz Zvečanske i krećemo nas dve neki svoj životni put. Tetka je jako pomogla da nekako nas dve stanemo na noge. Što je negde tako, uvek imate neku dobru vilu i uvek imate nekoga ko pomogne, neko malo i odmaže, ali bili su to veoma teški, onako, trenuci. I godinama potom bilo je svačega, ali mislim da je moja mama dala jednu divnu pouku ženama koja gaje same, svoju decu. Prva stvar, da ima dovoljno snage, da istraje, čak i kad pada, da može da ustane. A druga stvar, na čemu sam ju veoma zahvalna, ja sam to već nekoliko puta rekla, moja majka nikada, nikada, nikada, ni jednu lošu stvar nije rekla, ni o očevoj porodici, ni o mome ocu, čak je nekoliko puta, kada sam ja pitala zašto se više nije udavala, rekla da sam našla boljeg, ja bih sigurno bila udata, ali nisam. I to je božanstveno, jer nisam rasla sa ogorčenjem - kaže ona i dodaje:

I sa svojih 16 godina ja moram da kažem da, sada posmatrajući, da sam bila neobično zrela i neobično negde odlučna. I ja sam dugo pre toga razmišljala kako treba da se nađem sa ocem. Moja majka mi je obećavala, očigledno to nije mogla da ispuni zbog ne znam kakvih okolnosti. I ja sam odlučila, vrlo tvrda glava, moram reći da imam i tu crtu, koja možda nekad nije lepa i nije laka kada si roditelj, da imaš takvo dete. Odlučila je da odem da ga posetim, ali moja odluka je izazvala buru emocija u maminoj porodici, naročito kod mame. Mislim da je to kod nje bio više strah. Da je tolike godine bila, da je sve uložila. I sad ja hoću u njega da vidim. I ja tako tvrdoglavo, odlučno, odlučim da odem do Sarajeva. Čak i peške. Ja sam samo stigla do Beograda od Pančeva, tu dođem do ujaka i kada sam mu sve objasnila, on je video tu silnu želju u meni. On se postarao da stignem prevozom, kolima, vozačem i svojom ujnom do Sarajeva. I tako da je izbegnut taj tragikomičan moment da ja idem do Sarajeva peške - ispričala, a onda se podsetila trenutka kada je i srela oca.

- Ušla sam u njegovu kancelariju, a on je sedeo za jednim velikim konferencijskim stolom. Prišla sam i predstavila se, a on je rekao: "Sanjao sam te". I bio je to divan jednodnevni razgovor. Nadala sam se da će se to drugačije rasplesti i da ćemo ostvariti neki kontakt. Kraj razgovora je bio divan, emotivan, dirljiv, sjajan, uz veliko obećanje da ćemo da se redovno viđamo i da ćemo biti u kontaktu. Nadala sam se tome, ja sam onaj večiti optimista koji se nada svemu najlepšem. To piše na "Zapričavanju" - "Veliki sam vernik, verujem u čuda". Ja sam se, u stvari, nadala čudu. Nažalost, nije bilo tako kako sam se nadala. Oca, tako, prvi i jedini put viđam sa svojih 16 - seća se Aleksandra.

- On je rođen 25. decembra, ja 7. januara. Ja sam sigurna da svi istinski vernici vole, praštaju i nadaju se. Pravi istinski vernici. Ova knjiga nosi tu poruku da bez obzira koje naciji pripadamo, koju boju kože imamo, kojem rođenjem pripadamo veri, da treba da verujemo, praštamo i nadamo se najlepše - poručila je ona na kraju.

Bonus video:

(Espreso/TV Prva/Preneo D.M.)