UBISTVO DANKE ILIĆ
KOJI DOKAZ JE NEOPHODAN KAKO BI SE REŠIO SLUČAJ UBISTVA MALE DANKE? Stručnjaci o tome da li je dovoljno priznanje
Jedan od osumnjičenih je priznao zločin, drugi se brani ćutanjem
Telo dvogodišnje Danke Ilić još uvek nije pronađeno, a potraga je ušla u osmi dan od trenutka priznanja zločina od strane dvojice radnika "Vodovoda" u Boru.
Jedan od osumnjičenih je priznao zločin, drugi se brani ćutanjem, ali lokaciju na kojoj su sklonili telo još uvek nisu otkrili. Policija, vatrogasci, spasioci i dalje neumorno pretražuju teren.
Gosti jutarnjeg programa koji su analizirali to što i dalje nema tela bili su Dejan Radenković, bivši pomoćnik načelnika UKP-a, Bojana Šlajmer, psiholog i Jovanka Zečević, advokat.
Zečević je diskutovala o tome da li je priznanje policjii dovoljan za sudsku odluku:
- Priznanje u policiji nije dokaz koji se koristi u postupku, ali je jedan od osumnjičenih priznao, odnosno dao opis kako je izvršio delo, to je uradio i u samom tužilaštvu, za razliku od drugog koji se branio ćutanjem. Zakon sam po sebi kaže da priznanje nije dovoljno za osuđujuću presudu. Potrebno je da postoje drugi dokazi koji će zajedno sa priznanjem spojiti ove kockice i doći do rezultata koji će pokazati kako je delo izvršeno. Ovo je krenulo sa činjenicom da je Danka bila udarena kolima, i u tom slučaju bi to bilo totalno drugo delo. Doduše, ako se dokaže da je njeno telo nakon udarca kolima ostalo živo, a potom stavljena u kola, na jedan apsolutno brutalan način, onda je to sasvim drugo krivično delo, tada pričamo o teškom ubistvu i tu su daleko ozbiljnije zaprećene kazne, odnosno od 10 do doživotne robije. Neophodno je da dokazi budu izvedeni u pravcu kako je došlo do smrti deteta, a mi sada nemamo telo, pa ne možemo ni sa sigurnošću da znamo.
Potom se osvrnula na frazu "nema tela, nema dela" pa je objasnila.
- Rekla bih da je ta fraza previše senzacionalistička, ona jeste tačna u pojedinim slučajevima, ali ukoliko drugi dokazi budu takvi da se poklopaju sa priznanjem onda je sve jasno. Dakle to su snimci sa kamera, ali i sama DNK analiza. Mada rezultati krvi se generalno brzo dobijaju, pa ne znam pouzdano da li i dalje čekamo na to ili samo nemamo informacije - napomenula je Zečević.
Radenković je obrazložio koliko nesarađivanje osumnječnih otežava posao policiji, kao i to zbog čega i dalje nema tela:
- Kako vreme prolazi, sve je manje nade da će se telo i pronaći. Dakle, manje su mogućnosti, ali i sve manje ima prostora za policiju da ide u nekom određenom pravcu kako bi pronašli telo, s obzirom na to da sada pričamo o pronalasku tela, koji je samo jedan segment policijske istrage, tu je takođe i prikupljanje drugih materijlanih dokaza. Kao što ste rekli, to se radi da bi se iskaz koji je dat pred tužiocem potkrepio sa drugim materijalnim dokazima. Ono što je začuđujuće, ali i činjenica, je to što postoji ta odsutnost apsolutne saradnje osumnjičenih. Moramo da se ogradimo, te da pričamo samo o onome što imamo kao zvanično saopštenje od MUP. Da su ti pojedini dokazi dovoljni, policija ne bi radila na prikupljanju ostalih materijalnih dokaza. Svakako da postoji dosta nejasnoća.
Šlajmer je spomenula kompleksnost psiholoških struktura osumnjičenih:
- Uvek kada pričamo o nekim kategorijama, moramo biti oprezni, generalno rečeno. Kada pričamo o uopštenim psihopatološkim fenomenima, jako je teško izdvojiti šta je to biti osoba koja ima neke smetnje. Mada, ovde bih napravila blagu uvertiru da bi iskaz trebalo da bude verodostojan u bilo kojem slučaju. To govori da u psihološkim fenomenima postoji prepoznavanje popunjavanja sećanja nekim lažnim sadržajima i to može predstavljati ozbiljan problem kada se daje iskaz. Moramo da sačekamo da se završi postupak, kako bismo mogli nešto verodostojno da kažemo.
Zečević je odgonetula da li bi se stalo sa istragom ukoliko se sazna uzrok smrti Danke, s obzirom na to da bi se tada mogla utvrditi tačna zaprećena kazna:
- Ono što ovde zbunjuje je to što su rekli da su išli 20 na sat, a to možda i ne bi nanelo teške povrede detetu. Da su dete odmah odveli u bolnicu, samo bi vozač odgovarao za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja jer je bio alkoholisan, pa bi mu to bilo otežavajuće. Zapravo, nismo ni 100% sigurni da je bio u alkoholisanom stanju, tada mu nisu načinili alkotest. Možda nije pio, a dete je izletelo kada je ona vozio 20 na sat, a ograničenje je bilo 30, pa tako ne bi imao nikakvu odgovornost. Suvozač u tim slučajevima ne bi imao ni veze. Tu je nešto što nema logike, kakvog god da su profila, potpuno je neverovatno da ljudi udare dete 20 na sat, a onda načine brutalno krivično delo, a pogotovo suvozač koji do tog trenutka nije imao nikakve veze sa bilo čim.
Bonus video:
(Espreso / Kurir / Luka Petković Majer / Prenela: A.P)