KO, GDE I ZA KOLIKO KUPUJE SALONCE U BEOGRADU: Evo zašto će im cena samo rasti u budućnosti!

Stanovi koji su u našoj zemlji građeni između dva rata i u kojima je živela predratna gospoda - advokati, trgovci, bankari i ostali imućniji i viđeniji građani i dalje se smatraju izuzetno dobrom investicijom kada je reč o ulaganju u nekretnine. Stručnjaci kažu da je u pitanju izuzetno solidna gradnja, i da je to razlog što za salonskim stanovima u zgradama građenim pre Drugog svetskog rata kostantno postoji tražnja, iako na tržištu više nema toliko kvalitetnih salonaca kao ranije.

Uroš Jovanović, vlasnik Art nekretnina objašnjava da su salonci uvek jako popularni i da predstavljaju pravi raritet na našem tržištu, pošto su kontrast današnjim modernim stanovima s obzirom da se više ne zidaju:

- Oni imaju poseban šarm koji se ogleda u visokim plafonima, a kupuju ih ljudi koji znaju šta hoće, koji žele zdravu gradnju od cigle, a čiji je kvalitet dokazan tokom toliko godina. Međutim, ne možemo striktno govoriti o kategoriji ljudi kojima su oni prioritet, mada s obzirom na lokacije gde se nalaze a samim tim i višu cenu, evidentno je da nisu dostupni svima, već samo platežno sposobnijim što kupcima, što zakupcima.

Najviše ih, prema rečima našeg sagovornika, ima na Starom gradu, Paliluli i Savskom vencu, ali samo u strogom centru grada ovih opština, dok ih je manje na Vračaru i Zvezdari. Postoji trend rasta njihove popularnosti, a očekuje se da će se on nastaviti i u godinama koje slede. Razlog tome je ograničenost broja ovakvih stanova i izvesno je da će, kao i za svaku robu koja je deficitarna na tržištu, njihova cena i u budućnosti rasti.

- Jedan od glavnih problema ovakvih stanova je što uglavnom nemaju garažna mesta, a nalaze se u centru prestonice gde je nekako parking uvek prioritet. Kupci, jednostavno bez toga ne mogu da funkcionišu u današnje vreme i džaba vam dobar stan, kada salonci to ne mogu da obezbede. Njihove cene u odnosu na druge stanove su veće od tržišnog proseka i očekujem da će i dalje ići uzlaznom putanjom. Po pravilu su veći od prosečnih stanova i kada govorimo o onim lokacijama gde ih je najviše, poput Gornjeg Dorćola, tu im površina ide i do 200 kvadrata. A toliki kvadrati na centralnim lokacijama mnogo i koštaju.

Jovanović objašnjava da kapitalni salonci imaju od 130 do 180 kvadratnih metara i kada se njihova kvadratura upari sa lokacijama koje su u sto odsto slučajeva premijum, onda oni predstavljaju ekskluzivni segment. I to ne po uređenosti, već po arhitektonskom rešenju i strukturi.

- Ljudi ih uglavnom kupuju za život. Privlače ih velika vrata, visoki plafoni, ali i mogućnost da se određene sobe pregrade, pa se napravi više prostorija. Ređe se uzimaju za izdavanje, a kada se rentiraju to je uglavnom za poslovni prostor, naročito u prizemlju i visokom prizemlju. Oni su upravo interesantni zbog svoje veličine gde u 150 kvadrata možete lepo da uredite nekoliko kancelarija. Izdaju se uglavnom prazni.

Kada govorimo o isplativosti naš sagovornik naglašava da je novogradnja isplativija u smislu povrata investicije, jer ako kupite nov stan možete odmah da ga rentirate i da imate zaradu:

- Salonac koliko god da je sređen nalazi se u staroj zgradi, nema parking i zato se koristi za život. Ako danas imate 250.000 evra i pitate agenta za nekretnine šta da kupite svako će vam savetovati novogradnju pre salonca, jer ćete nju odmah moći da ponudite na tržištu.

Karakteristike salonaca su da su im glavni saloni prolazni, što je naročito dobro za poslovni prostor. Glavna prednost im je što nemaju predsoblje, već su im svi saloni međusobno povezani.

- Visina plafona kod salonaca je od 3,2 do četiri metra što je ujedno i prednost i mana. Prostor sa jedne strane izgleda veće i daje dimenziju koju stanovi u novogradnji nemaju, ali su zimi često hladniji, a neki čak i nemaju centralno grejanje. Za one koji ih kupuju za život je mana i što imaju prolazne salone, dok je velika prednost što su većinom adaptibilni. Recimo na Dorćolu ima stanova koji lako mogu da dobiju još celu jednu sobu što je sve češći zahtev tržišta - više prostorija u što manje kvadrata - kaže naš sagovornik i objašnjava koje su još to mane salonaca.

- Minus je takođe što mogu da budu malo mračni, pa je tako centralni salon uglavnom orijentisan ka nekom svetlarniku. Taj centralni salon obično ima od 15 do 18 kvadrata i tako vi dobijate jednu mrtvu prostoriju, suviše mračnu da bi bila soba, i suviše veliku da bude predsoblje. Ljudi onda često taj ulazni salon pretvaraju u neku vrstu trpezarije. Treba pomenuti i dotrajale instalacije, stara kupatila i velike račune za infostan i grejanje koji mogu predstavljati problem ukoliko želite takav stan da izdajete - ističe Jovanović.

(Autor: KURIR/Jelena Skenderija)

Bonus video:

(Espreso/ Kurir, Jelena Skenderija/ Prenela M.L.)