SINA PREPOZNAO PO KRSTIĆU, ĆERKU PO LANČIĆU: Maloletne Mariju i Nikolu ubile NATO bombe dok su bili u autobusu

Petnaestogodišnja Marija Petrović i njen dve godine stariji brat Nikola stradali su 1. maja 1999. godine kada je NATO razneo autobus Niš ekspresa u Lužanima.

Njihovi roditelji Dragiša i Zorica Petrović iz Gračanice i dalje se nadaju da će jednoga dana počinioci ovog strašnog zločina biti kažnjeni.

U Gračanici, u poseti Petrovićima, bio je novinar Kurir televizije Darko Mirković.

Punih 25 godina bola i tuge je iza vas, kako se sećate tog kobnog dana?

- Sećam se tog kobnog dana dobro, jer ja trenutno nisam bio tu, supruga je bila tu, ali kad sam došao u dvorište, kad sam prišao video sam naroda dosta. I onda nešto me uhvatila neka nervoza, nešto sigurno se desilo ovde, nema šta. Ja sam imao jednu starog fiću, rekao da nije uzeo neko tog fiću, da nije izašao negde na ulice i napravio nešto. Kad sam došao, imao sam šta da čujem, da su stradali od NATO bombardovanja, 1. maja, '99. godine. I onda nisam znao za sebe ništa, teško mi je bilo i onda supruga mi je rekla sve, ispričala mi je sve šta se desilo i kako je bilo, šta je bilo. Ona je bila u kući, ona je upućena najviše o tome. Ali teško mi je da ovako zlikovci, kako da ih nazovem, ubice, okupatori, to što su radili, pucali, gađali su na nedužne ljude, ubijali decu, ubijali ljude tu. Taj autobus Niš ekspres kažu da je bilo negde, stradalo oko 40, ne znam baš tačno, 40-45 je stradalo tu u autobusu - opisao je tužan dan otac.

Zorice, 1. maj 1999. godine sigurno je datum koji će večno ostati i u glavi i u vašem srcu.

- Samo kad zatvorim oči, odem tamo kod njih, to će biti za mene zaborav. Znači 25 godina živim. Jeste, Bog nas osudio da živimo, pa sad kako je život, kakav da je. Znači ipak neku snagu nalivamo da bi istrajali, da bi ih obilazili, da im odemo na groblje, da ne zarastu u travu i kamenje. Zlobni dan, taj kad dođe, to je teško. Ja stvarno sam znala tog dana, ja sam se čula s posla. On je planirao da dođe, pošto mu je 7. maja bio rođendan. Ja sam rekla sedite, još nije slobodno. Ja sam se čula u petak, oni su krenuli u subotu. Ja uzela da spremim hleb da umesim, da spremim doček. Znam da će taj autobus stići oko jedan sat ovde. I to je prolazilo vreme, gledajući ja na sat, gledam 11 sati, 12 sati. I neki tranzistor radio, neki bio pušten, tako da sam čula neku bombu tu blizu Kišnice, u brdima. I onda radio, radio i dalje. I samo sam odjednom čula, kaže, pogođen je autobus, Niš ekspres koji se kretao ka Prištini. I onda kako sam mesila, tako mi je palo testo od ruke. Ovaj stari sedeo tako tu na jednoj fotelji. I ja sam počela da vrištim, ono vikanje, dranje po kući. On kaže, šta je bilo, šta je bilo? Pa kaže, ne znam šta je bilo, ako je to stvarno bilo, onda šta ću da radim, kud ću gde ću. Ili da idem da se ubijem, ili da dočekam njih, ili da saznam da li je tačno ili nije tačno. Jer su informacije stizale sa svih strana da nije autobus pogođen sa civilima. Međutim, nakon tri dana dolazi čovek i kaže, nemojte joj reći, kaže, imao sam ja dva stanara, kaže, kod mene, ti stanari su bili u tom autobusu, zvali su njihove žene, ta deca su bila tu - priseća se neutešna majka.

Veliki broj ljudi je stradao, kako ste prepoznali Nikolu i Mariju, išli ste na identifikaciju tela?

- Išao sam, Nikolu sam prepoznao po krstiću, što sam mu ga kupio, Mariju sam prepoznao po lančiću, a majku sam prepoznao po glavi i po zubima. Jer sve troje sam ih prepoznao, tačno su oni bili to, ali ugljenisani. Ali lančić i krstić i dan danas to čuvam, to imam, to kod mene - opisuje Dragiša.

Punih 25 godina je polako iza nas, opet se vraćamo na to da ta bol i tuga nikada ne prestaje, svaki dan odlazite na groblje, obiđete spomenike.

- Idemo na groblje i kad je led i kad čistimo travu i kad ima prašine i kad nam je dosadno, i sejala sam cveće u početku i svakog dana, znači, već su i suze su više presušile da nemam više snage. Tako da, teška je bol za nas, jer ipak to su godine prošle, ja sam imala 37 godina kad se to desilo. Nemam reči šta da kažem, ali eto, mora da se trpi - priča Zorica.

Mora da se trpi, mora da se živi, a može li da se živi?

- Ali malo smo, ali sad smo oboleli, oboleli smo oboje, znači, ja više nemam snage. Tako da je sve to redom, umrli su mi oba brata u Srbiji. Meni je pre šest godine umro otac i brat, sad mi je umrla majka pre mesec dana, tako da dvadeset i pet godina ja ne skidam maramu sa glave. I kad se setim tih slika njihovih, kad su otišli i kad su trebali da se vrate, znači petnaest dana ih nisam videla, ja ne mogu, mene nisu pustili da idem da ih vidim. Ja dvadeset godina pijem lekove za smirenje. Već su počeli da prestaju da ne deluju. Znači ja ne mogu da jedem, ne mogu da spavam. I to me najviše ubija. Ja sam od šezdeset kilograma došla sam ispod četrdeset. Znači zadnjih godina i ono posle korone. Znači sve to savladava organizam. I tako opet borimo se, držimo se da budemo jaki. Nama se čini da smo jaki, ali nije to to - završava majka.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Bonus video: BOMBARDOVANJE JUGOSLAVIJE 1999. GODINE

(Espreso/Kurir/Prenela: D.S.)