PROVERILI SMO KAKO SRBI U INOSTRANSTVU PROSLAVLJAJU SLAVE I PRAZNIKE: Evo na koje prepreke najčešće nailaze

Mnogo pravoslavni običaji specifični za naše podneblje ne mogu se prevesti kod stranaca. Slave, zadušnice, i slični praznici strancima su neshvatljivi, te Srbi koji žive u inostranstvu mogu imati neke poteškoće koje se tiču proslavljanja i održavanja srpske tradicije, ali i prenosa tradicije na decu.

U mestima poput Beča, Frankfurta i Trsta ovo ne predstavlja prevelik problem, ali šta je sa mestima u kojima ima manji procenat srpskog naroda?

Istražili smo kako funkcionišu neki običaji i kako roditelji utiču na decu da se ne odreknu i ne zaborave svoje korene.

Veliki faktor je mesto gde živite. Ukoliko žive na podneblju gde nema toliki broj srpskog življa, a naročito u slučaju religiozno zatvorenih podnevlja, postoji određen zaštitnički stav prema religiji zemlje u kojoj su, te nema mnogo prostora za praktikovanje običaja. Recimo, u većim mestima u Italiji ne postoji toliko pravoslavnih crkvi, a oni koji su izričito privrženi katoličanstvu pa će neretko i pozvati pravoslavce u njihovu crkvu sa argumentovanjem "Naša vera je samo malo bolja verzija vaše".

U Italiji sam znao kako funkcionišu običaji zbog svojih roditelja, ali i zato što smo uvek dolazili kući za prazike. Međutim, tamo nisam znao nikoga ko je slavio. Zbog toga smo i birali odlazak kući"

Zbog toga mnogo Srba bira opciju povratka domovini za velike pravoslavne praznike poput Uskrsa, Božića i slično.

U principu, trude se da se vrate tokom velikih praznika. Često nema poklapanja u praznicima, ali u školama imaju razumevanja, te dopuštaju slobodne dane deci za verske praznike.

Jedan od razloga što se dosta Srba odlučuje za povratak za vreme praznika je i to što su praznici kod nas "porodični običaj" i mnogi su navikli na velike proslave na kojima učestvuju cela bliža rodbina. Ovo pruža osećaj pripadanja, pa će neretko pravdati deci časove u školi kao "religijski običaj" i opredeliti se da Božić, Uskrs i slavu proslave u okruženju najbližih, a ne izolovani u inostranstvu. Dolasci u Srbiji su tu i da pomognu deci da se identifikuju sa religijom i običajima, međutim najvažnija stavka za nacionalni identitet je jezik.

Zašto dolazi do distance od nacije?

Ukoliko dete krene u školu u inostranstvu, neće imati priliku da uči o našoj istoriji, jer gradivo je napravljeno shodno državi, te se uče stvari koje obuhvataju njihovu istoriju i kulturu, a što se tiče srpske kulture i prostora gotovo ništa. Jedino što dolazi u opticaj su periodi koji dolaze u vezu sa srpskom istoriju koji imaju veću magnitudu, poput svetskih ratova, bombarovanja i slično. Međutim, tu postoji problem percepcije srpskog naroda. Ukoliko dete uči istorijske običaje smao u školi, neće u potpunosti moći da razume svoj narod, te je roditeljski uticaj ovde krucijalan za razvoj nacionalnog identiteta.

Deca koja odrastaju u srpskom okruženju tečno pričaju jezik, ali i dalje često postoji emotivna distanca od običaja. Na slavu se pozivaju ljudi iz okruženja, neretko iste nacionalnosti, ali sam pojam često ume da bude konfuzan jer nije česta tema u školama, ali i u međusobnim druženjima. Neminovno je da dolazi do prilagođavanjima podnevlju i lokalnoj kulturi, te dolazi do specifičnog i modifikovanog načina očuvanja srpske kulture.

U slučaju mesta na kojima ima dosta naroda sa našeg područja dosta je jednostavnije održati vezu sa domovinom. Deca su u okruženju srpskog jezika, običaja, a često postoji i pravoslavna crkva. U nekim mestima u Kanadi i Americi, ali i evropskim gradovima sa srpskim narodom postoji i srpska škola gde roditelji vode decu, najčešće vikendom, da uče srpsku istoriju, kulturu, ali i da čitaju i pišu na srpskom jeziku.

U Kanadi smo imali dosta prijatelja iz Srbije, sa kojima smo se najviše i družili. Dolazili su kod nas na slave i okupljanja, ali i ja sam samostalno najviše volela da se družim sa "našom" decom."

Ono što razlikuje Srbe u evropskim gradovima i one koji su preko okeana je fizička distanca od domovine, ali to dovodi do novog nivoa bliskosti unutar zajednice, svi su dosta bliži, organizuju se srpske nedelje, gde se okupljaju svi Srbi iz okoline željni domovine. Crkve i udruženja organizuju kulturne događaje tolikom praznika kako bi zajednica mogla da se okupi i proslavi zajedno.

Očuvanje srpske tradicije

Tokom verskih običaja, posebno u dijaspori, ističe se očuvanje jezika i običaja. Organizuju se aktivnosti za decu, poput časova jezika, predstava sa istorijskom i religijskom tematikom, s ciljem približavanja srpskog kulturnog nasleđa na mlađe generacije. Tu imaju priliku da probaju nacionalne delikatese, ali i nauče više o tradicionalnim igrama, poput kola.

Što se tiče negovanja jezika, tu je glavni faktor roditeljski uticaj. Dosta roditelja nastoji da u formativnim godinama deteta koristi srpski jezik, međutim kada dete krene u školu, usled kontakta sa drugom decom, kreće da usvaja jezik podnevlja na kome su i neretko dođe do korišćenja tog jezika kao maternjeg. U nekim slučajevima dete krene i da razmišlja na tom jeziku, a ukoliko roditelji ne rade na održavanju znanja, može doći i do zaboravljanja i navikavanja na jezik zemlje kao primarni.

Porodice u inostranstvu često se organizuju i prave privatna okupljanja, na kojima poslužuju tradicionalnu srpsku hranu, kako bi proslavili godišnjice, rođendane, veridbe i slično. Tu deca i imaju priliku da se povežu sa svojom nacijom, da čuju muziku i uživaju u ukusima hrane. U razgovoru sa ljudima odraslim na stranim područjima, zaključili smo da je ovde u pitanju često želja da se održi osećaj identiteta i pripadanja.

Najvažnije je da se dete uspešno prilagodi mestu u kojem živi.

U inostranstvu razumeš da si stranac, to ne mora nužno da znači da je to nešto loše. Međutim, u zavisnosti kako doživljavaš to, zavisi i tvoj pogled na tradiciju. Ukoliko se dete dobro integriše i bude lepo prihvaćeno od strane lokalnog naroda, prilagođava se zemlji u kojoj živi, a da ne bude u potpunosti asimilovan ili da se smatra "nekritički" i agresivno drugačiji"

Najveći problem je definitvno jezik, tačnije, širenje vokabulara. Neophodno je da dete gleda domaći sadržaj, kako ne bi došlo do zaostajanja u jeziku.

Tu je bitno i da dete ima želju da nauči više o svom narodu i jeziku. Kada ti roditelji ne usade to, a dete nije individualno okrenuto ka tome da uči i istražuje samostalno više o istoriji, može doći do ogromne distance od svoje zemlje, što će u narednim generacijama prozurokovati totalni zaborav.

Bonus video:

(Espreso/T.Š.)