KAKO SE 8. MART SLAVI U BEOGRADU? Ima li prostora za borbu ili sve ostaje u simbolici?

U Srbiji se danas obeležava 8. mart. Dok oni koji banalizuju praznik borbenih radnica obraćaju pažnju na kupovinu i poklanjanje darova ženama, oni koji pokušavaju da održe revolucionarni duh pripremili su drugačiji plan, pogotovo u glavnom gradu.

Tiha borbenost 8. marta

Tako, u okviru Neformalne mreže feminističkih i ženskih grupa i nezavisnih aktivistkinja, održaće se osmomartovski marš u periodu od 18 do 20 časova u Beogradu. Kako su članice navele, marš će se kretati od Trga Slavija do prostora „Miljenko Dereta“ na Dorćolu.

Ideja ovog marša je, prema navodima aktivistkinja, "solidarna odbrana osvojenih prava, nastavak borbe za punu ravnopravnost i zauzimanje prve linije u osvajanju slobode".

Dakle, namera jeste suština simbolika i značaj 8. marta - podsećanje na borbe radnih žena za bolju poziciju u (kapitalističkom) sistemu, kao i promena tog sistema, kao i nastavak same te borbe. Koliko će marš biti samo simboličan, a koliko delotvoran, ostaje da vidimo u popodnevnim časovima, no imajući u vidu pređašnje marševe i sve manji odziv levičarskih/ komunističkih/ marksističkih organizacija teško je poverovati u suštinski polet koji bi ovakav marš mogao da stvori.

8. mart, bioskopska simobilika

Simbolika se posve nastavlja i u umetničkom svetu, te se u različitim institucijama ističu dela za koja se smatra da su značajna za žensku, radničku borbu.

U Jugoslovenskoj kinoteci, danas u 17:30 časova u Kosovskoj prikazuje se film Mina Tanenbaum (Mina Tannenbaum), rediteljke Martine Dugovson (Martine Dugowson), koji autorka časopisa Kinoteka, Milena Gvozdenović naziva "toplom pričom o odrastanju, ženskom prijateljstvu od detinjstva do zrelog doba, smeštenoj u specifičan socijalni milje", te film uspoređuje sa romanom Moja genijalna prijateljica Elene Ferante, ocenivši ga kao "anticipaciju" popularne knjige.

Stoga se, bar u okviru Jugoslovenske kinoteke, ideja ženske radničke borbe sužava na iskustvo dveju žena koje u patrijarhalnom društvu pokušavaju da sačuvaju pojam prijateljstva. Ali, dovoljno blizu poente u odnosu na konzumerizam na kakav smo navikle svakog 8. marta.

Simbioza umetnosti i borbe za 8. mart

Kombinujući agendu i film kao najdelotvornije sredstvo komunikacije između ideologije i naroda, Miloš Karavezić (SKOJ) sa saborkinjama i saborcima je ogranizovao projekciju filma Lucija (Lucia) kubanskog autora Umberta Solasa (Humberto Solás).

Lucija je filmski ep o oslobađanju kubanskog naroda iz kandži opresivnih stranih sila. Film se grana na dva nivoa, vremenski trostruko, prikazujući tri značajna perioda za kubanski narod, a semantički dvostruko, oslikavajući ujedno i kubansku istoriju i žensku borbu za slobodu.

Od kubanskog rata za nezavisnost (1895), preko smenjivanja diktatora Gerarda Mačada za američkog pijuna Karlosa Kuesadu (1933), do postrevolucionarnog pokreta kada je Fidel Kastro već na vlasti (šezdesetih godina prošlog veka), film upozorava na stalnu borbu koju (slobodni) narod mora da održava, a ujedno i žene koje su oslikane u likovima tri Lucije.

Poput transformacije glavnih junaka u književnim delima od grčkih bogova do Zolinih radnika, u filmu se klasa i pozicija glavnih junakinja vremenom menja. U prvom delu imamo Luciju, aristokratkinju, koju opresivni, muški svet iskoristi za svoja (ne)dela, u drugom imamo Luciju, aristokratkinju, koja odbaci buržoaski sistem zarad revolucije, a u trećem imamo Luciju, radnicu, koja pokušava da se otrgne patrijarhalnom sistemu.

Dok prva Lucija ubije muškarca koji je simbol opresivnog, druga ostaje do kraja verna muškarcu revolucionaru, a treća uz pomoć saborkinja radnica odbija da se u popunosti povinuje starim načelima, iako ostaje nejasno da li ih suštinski odbacuje.

Tako, junakinje menjaju svoju klasu kroz tri dela, ali i srž svoje pozicije od osvetnice u poslednjem činu do žene koja u zajedništvu sa drugim borbenim ženama bira slobodu.

Iako je Lucija posve lirski propagandni film, ona suštinski ističe poentu 8. marta - neprestano spajanje tri vremena koja moraju da deluju sinhrono da bi pozicija žene bila jaka i stabilna u društvu.

No, Karavezić je vrlo dobro zaključio još jednu notu filma u svom osrvtu na Luciju:

"Lucija predstavlja i opomenu komunistkinjama i komunistima da se borba za ženska prava ne završava revolucijom, te da je i u novom društvu potreban težak i uporan rad kako bi se postigla potpuna emancipacija žena, a samim tim i oslobađanje muškaraca patrijarhalnih stega."

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)