MENI NIKO NIJE DOŠAO I REKAO "ŽAO MI JE": Potresno svedočenje majke ubijene devojčice u Ribnikaru, TUGA!

Nina Kobiljski, majka Eme Kobiljski koju je drug iz razreda brutalno ubio 3. maja u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u centru Beograda potresnim svedočenjem u parničnom postupku koji se pred Višim sudom vodi protiv dečaka ubice, njegovih roditelja i škole, rasplakala je sve prisutne u najvećoj sudnici Palate pravde. Hrabra žena, koja je na prethodnom ročištu iznela detalje iz porodičnog života, danu u kom je saznala da je zauvek izgubila dete ali i poslednjem ispraćaju ćerke, danas je ispričala kako izgleda život porodice posle tragedije koja ih je zavila u crno.

- Šta za nas znači život? Mi decu više ne možemo da vratimo, prihvatili smo tugu i bol kao trajne životne saputnike. Možemo samo da trpimo bol, naša patnja je opipljiva, to je osećaj kao da vam srce stalno krvari. Letos sam pala na ulici, polomila zube, ruku, nisam mogla da objasnim lekarima šta se dogodil. Ja mogu ovde pred vama da kažem da se nisam onesvestila, pala sam jer mi srce krvari, ali kako to objasnim u Hitnoj pomoći. Koliko god da želim da nastavim da budem dobra majka drugom detetu, dobra supruga, ja sumnjam u povrat u funkcionalnost - u dahu je pokušala da objasni kako izgleda život posle gubitka deteta.

Nina Kobiljski rekla je i da ima osećaj kao da je rođeno dete slagala i da oseća veliku grižu savesti i izneverenost deteta, jer je ubijeno u školi.

- Osećam se kao da sam moje dete slagala, ona nije bila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bila je tamo gde je trebalo da bude, u školi - rekla je Nika Kobiljski.

Ona je tokom svedočenja odlučila da se obrati i advokatici koja zastupa dečaka ubicu i njegove roditelje, a koja je na početku parničkog postupka u ime te porodice izjavila saučešće.

- Iskoristila bih priliku da se obratim advokatici koja je na počeku prošlog ročišta nama uputila reči saučešća u ime porodice zločinca. Imam potrebu da kažem, ne možete u tuđe ime za račun druge osobe da izjavite saučešće. Možete u tuđe ime da prenesete pozdrav, čestitku, ali ne i žal. Nikada nismo dobili ni reč o tome da im je žao, pa bi možda mogli da pitamo "da li vam je žao što ste imali oružje u kući, da li vam je žao što ste učili dete da puca, da li vam je žao što ste znali da dete nema razvijenu empatiju? Imate dete koje je usled krize svesti bio u istoj ustanovi u kojoj je danas i niste se njim bavili, da li ste probali? Birali ste način suprotan od toga. Problem je evidentno postojao, kod nas u kući nije prošao dan da ne pitamo dete kako je bilo u školi. Može dete od vas da sakrije da li je na ekskurziji pilo somersbi ili pušilo vejp, ali ne osećanja. Njihovo dete je pravilo spiskove, živelo sa oružjem, imalo je jasnu nameru za koju se mesecima spremalo, a da vi ne znate? To je nemoguće u jednoj funkcionalnoj porodici - obratila se advokatici ali i porodici dečaka ubice majka Eme Kobiljksi.

Posle ovih reči, dodala je i da ne oseća mržnju, već žaljenje što mu nisu pomogli, ali je otkrila i da u sebi pokušava da nađe oprost.

- Taj zločinac, on je kriznoj situaciji primenio obrasce roditelja, pritisnut problemima on ne razgovara, on uzima kućno oružje, puca u glave i tela, leči frustraciju na način na koji ga je otac učio. Ja ne iznosim tvrdnju da je bilo ko od staratelja želeo da se ovo desi, govorim o životu u skladu sa željama i interesovanjima. Oni su želeli tako da vaspitaju dete - rekla je ona i dodala da smatra da su roditelji "zločinca su imali ogromnu odgovornost da do tragedije ne dođe i nisu je ispunilli".

- Rodtielji dečaka ubice imaju ili bi trebalo da imaju osećaj odgovornosit prema društvu, prema svetu, da bar kažu "nismo hteli, ljudi mi smo krivi, nismo hteli tako i prihvatanjem odgovornosti ćelimo da pokažemo da nije smelo, da se bar oduže društvu jer mrtvoj deci ne mogu! Imam intimnu žellju da oprostim, oprost čini čoveka, ne živi se u besu, da nastavim život u miru. Imam želju da oprostim, ali meni niko nije došao i rekao "žao mi je". Jedine dve reči koje čujemo je "nisam kriv" - rekla je majka koja je ostala bez ćerke i opisala da je sve to razara i da oseća kao da joj neko "konstanto kopa po živoj rani".

U prepunoj sudnici ispunjenoj suzama i jecajima pokazala je koliko veliko srce ima. - Mi nismo očekivali da ćemo biti na dve strane, već da ćemo nekako zajedno disati i patiti, mi zbog njihove oni zbog naše sudbine. Kao što mi grlimo bol , oni moraju da prigrle svoju odgovornost. Patim i što njegovi roditelji nisu bili uzdanica da će mu pomoći, što nisu rešavali probleme koje je trebalo da rešavaju.

Nina Kobiljski otkrila je i najdublja osećanja i emocije, da je zaglavljena u danu u kom je izgubila dete i da živi u nadi da će se probuditi i dobiti neke druge vesti, drugi ishod. - Živim u nadi da će Ema da mi dođe u san, živim da joj čujem glas. Živimo dan po dan, trudimo se da preživimo, ne znam kako ćemo niti dokle ćemo - zaključila je ona.

Njen suprug, odbojkaški trener Dragan Kobiljski koji je najstrašnije vesti za jednog roditelja primio dok je radio u Rumuniji izlaganje je počeo rečenicom:

- Ja sam otac streljane Eme Kobiljski.

Opisao je da je njihova ćerka bila prevremeno rođena beba, ali da su od prvog dana imali neku posebnu vezu, da joj je sa zadovoljstvom menjao pelene, uspavljivao je i da su bili srećna porodica.

- Imali smo duboku povezanost, od prvog dana, razumeo sam je a ona je osoba koja je mene sigurno najviše u životu volela - kroz suze je govorio Dragan Kobiljski.

Prisetio se 3. maja, dana kada je na 700 kilometara od Beograda primio stravičnu vest, povratka kući ali i prvog zagrljaja sa suprugom koja ga je dočekala na vratima stana.

- Posle tog 3. maja mi tonemo, samo tonemo. Ja radim u Bukureštu, svako veče gledam u njenu sliku sam u stanu i kao da mi kaže "tata, biće dobro". Kada ostanem sam, na viber joj često pišem poruke, pišem joj šta se dešava, i ubija me kada kao "last sin" vidim "long tajm ago", ta sitnica me strašno zaboli - otkrio je najdublje patnje otac ubijene devojčice i dodao da svakoga dana "moli boga da porodici da snage".

- Ja stalno pričam sa Emom. Kada postignem dobre rezultate izađem iz sale, pogledam u nebo i zahvalim se Emi. Sećam se kada sam jo pričao, bila je mala jer je prevremeno rođena "tata je prvo slušao da li dišeš, pa je slušao kako dišeš, valjda će se jednog dana pitati pored koga dišeš". Nisam to doživeo - slomio se i kroz suze rekao Dragan Kobiljski a onda dodao:

- Ne damo nikome da nam oduzme našu Emu, rastanka nema, pokušavamo da nađemo utehu, ali teško ide - dodao je i ptom rekao da ga zabrinjava to što je porodica dečaka ubice na slobodi i što svi i dalje zavisimo od njihove volje da li će ponovo "da pucaju u čelo, potiljke, bubrege, nenaoružane dece".

- Jedan sveštenik nam je rekao da je Emin izbor bio da stane ispred ubice i da treba da poštujemo njen izbor. Na čast je svakog roditelja da ga dete prevaziđe, a mene je Ema prevazišla - zaključio je na kraju otac ubijene Eme Kobiljski.

U stravičnom masakru u Osnovnoj školi, podsetimo, 3. maja prošle godine ubijeno je devetoro dece i radnik obezbeđenja škole.

Bonus video: Hapšenje oca dečaka koji je pucao u osnovnoj školi Vladislav Ribnikar

(Espreso/Kurir/Prenela: D.S.)