S NJIM JE ŽARKO LAUŠEVIĆ DELIO ĆELIJU: Osvetio je UBISTVO SVOG SINA, ceo region ZNA NJEGOVO IME

Poznato je da krvna osveta po principu "oko za oko, zub za zub" još uvek kao pojava nije u potpunosti iščezla, bez obzira što se ona vezuje za neka davnašnja vremena kad nisu postojali ni sud ni suđenje, pa su pojedinci uzimali pravdu u svoje ruke.

Naime, kada je u pitanju Balkan najčešće se vezuje za područje Albanije i Crne Gore. Novinar i pisac, Budo Simonović, u svojoj karijeri bavio se najtežim zločinima čiji motiv je bila upravo krvna osveta.

To je ukorenjeno ne samo u ovom našem crnogoskom društvu, već uopšte u tom podneblju brdskom da tako kažem. To je jedna pojava koja se pojavljivala u delu Hercegovine i u pojedininim delovima Bosne, odnosno na svim prostorima gde su ljudi živeli daleko od civilizacije, gde su bili prinudjeni da sami ispravljaju ono što država nije mogla da namiri, to jest pravda da zadovolji, ali mislim da je to bilo najizraženije na prostoru Crne Gore i Albanije -kazao je Budo Simonović.

Iako se sada sila krvne osvete retko može videti, još uvek postoje duboki koreni ovog fenomena, a društvo, kako kaže Simonović, čini jako malo kako bi ih sasvim isčupalo i ugasilo. Prema njegovim rečima, jedan od najkrvavijih primera stiže sa Cetinjai vezan je za porodice Kaluđerović, Popović i Grdinić.

Nikola Kaluđerović godinu i po dana nakon što je izgubio sina jedinca Željka na svirep način, kako kaže Simonović, osvetio se tako što je ubio brata od ubice. Te 1987. godine namirio je dug u krvi ali mir nikada nije našao i okončao je život tri decenije nakon što je osvetio sina.

- On je, mislim osuđen na 20 godina zbog te krvne osvete, mada nije izdržao ni pola te kazne, jer je pomilovan. Ono što je posebno karakteristično u tom slučaju jeste činjenica, da niko nije pokušao da ga odgovorio od toga, i da ga ohladi. Upravo sam ga ja to pitao na šta mi je odgovorio - za svih godinu ipo dana, a mnogo je ljudi prošlo kroz kuću, niko nije pokušao da me ohladi, već nasuprot, ljudi su donosili toliko oružja, koje su mi nudili da sam mogao celu četu naoružati, priseća se Simonović.

On dodaje da je, sa druge strane, pre ovih događaja, Petar Kaluđerović jedan od Nikoline braće, u bezazlenoj situaciji ubio Perišu Popovića. Petar je osuđen na deset godina zatvora, kada je izdržao pola kazne i dobio mogućnost da se kreće van zatvorskih bedema, otac ubijenog Periše ga je presreo u Nikšiću i potegao oružje, ali nije uspeo ubiti Petra i završio je u zatvoru u kom je i umro.

- Jedan od braće Popovića koji je potom trebalo da izvrši tu krvnu osvetu, očigledno nije mogao da preuzme to breme i izvršio je samoubistvo, skočio je sa stene u more kod Kotora i ubio se. Ostao je taj treći brat, porodičan čovek koji je imao šestoro dece. Prošle su silne godine, skoro trideset. On je živeo u Nikšiću i jednog dana krenuo je da poseti majku, došao je autobusom do Cetinja i tu je imao neki posao da završi, kada je izašao napolje, prvi čovek na koga je naleteo bio taj njegov krvnik. On nije izdržao izvukao je pištoj i rekao - čekaj Petre Kaluđeroviću jutros nećeš umaći i ubio ga nasred ulice - govori Budo.

Na sahrani njegovog brata Petra, Nikola Kaluđerović zakleo se pred ostalima da je stavljena tačka na lanac krvne osvete u njihovoj porodici. Budo Simonović posebno pamti reči njihove majke.

- Stalno je ponavljala "Ko krv duguje, več tuguje. Nemojte da mi krv na decu navlačite", jer onog trenutka kada nekoga ubijete, vi ste krvnici - kaže on.

udo je kroz svoj rad pisao i o tome kako je izbegnuto krvoproliće u Tuzima pored Podgorice, sedamdesetih godina priošlog veka. Godine 1970. dogodila se saobraćajna nesreća u kojoj je poginuo sin Selima Frljukčića, čoveka od autoriteta i moći. Na sahrani Selim je osetio poglede, i ljude kao da su nemo pitali da li će on osvetiti svog sina.

- On je to osetio nad glavom mrtvog sina i tada zakleo svoje plemenike, rođake da zaborave to i da će sud reći ko je to kriv i koliko je kriv, nema krvne osvete. Međutim, to je bila varnica, prva reč da tako kažem, da se okupe ugledni ljudi i da organizuju veliki skup u Tuzima u kojima su bili pristutni najvidjeniji ljudi iz tih plemena i toga dana oni su potpisali deklaraciju, dali besu da više neće biti krvne osvete i nije je bilo - zaključuje Budo.

U Crnoj Gori krvna osveta još uvek nije iskorenjena, postoji mnogo slučajeva koji nažalost pokazuju da ta varnica i dalje tinja među našim narodom.

Žalije mi je što ubih Šofranca, nevinog, no išta na svet

Nikola je u januaru 1989. ubio Rajka na ulici, ali je slučajno pogodio i mladića koji je tog momenta bio s Rajkom u društvu. Mladić je takoće preminuo. Nikola je zbog dvostrukog ubistva osuđen na 20 godina zatvora. Odležao je devet, a od 1993. ćeliju je delio s komšijom s Cetinja, glumcem Žarkom Lauševićem, koji je takođe bio osuđen zbog dvostrukog ubistva.

Ja sam to morao učiniti. Nije bilo oproštaja. Samo se čekao momenat, ali nije bilo lako ni ubiti. Danima sam tražio ubicu. Jurio sam ga po Beogradu, Hrvatskoj, Italiji - pričao je Nikola.

Kaluđerović je govorio da zbog svega nije imao mira. Znao je da je njegov sin nevin. Iz zatvora je izašao Rajko Grdinić zvani Hladni, brat Radov, koji je takođe učestvovao u tuči. Godinu i po dana posle ubistva sina i praćenja Grdinića, 21. januara 1989, Nikola ga je ubio na Svetom Stefanu ispred lokala "Orion".

- Čekao sam ga svuda. Ma svuda, čoveče. Lutam, tragam, neko mi dojavi… Pa opet isto. Nekoliko puta sam ga sretao u društvu. Jednom je bio sa devojkom. Pošao sam kod njenog oca i rekao mu da je skloni od njega da se slučajno ne desi da nju ubijem greškom. Poslušao me. Pratio sam krvnika i do Splita. Svuda, svuda. Na kraju, desi se da mlađeg brata ubice, Rajka Grdinića, koji je takođe učestvovao u obračunu u kojem mi je ubijen sin, nađem jedne večeri kod Svetog Stefana, kod kafića ‘Orion’.

Sa nekim je u društvu. Prilaze kolima. Viknem mu: ‘Ladni, Ladni’… tako su ga zvali. U tom trenutku on je potrčao prema prednjem delu kola. Opalio sam iz puške i tada najverovatnije ranio nedužnog mladića, Dragana Šofranca, koji je bio sa Grdinićem. Prišao sam još korak, dva i krenuo ponovo da opalim, ali mi se puška zaglavila. Vratio sam se nekoliko koraka nazad, spuštio pušku na zemlju kako bih iščupao čauru.

Grdinić se hitro digao i potrčao na mene. Brzo sam uhvatio pušku u širem prostoru, dok ju je on ščepao u užem. Vukli smo se za nju. Kada smo bili licem u lice, viknuo je -‘Piz**, gotov si’. Nisam žalio svoj život. Video sam čistu smrt pred očima, ipak je to bio mladić u snazi od dvadesetpet godina“, uzbuđeno je govorio Nikola i nastavio:

- On je napravio pet-šest dosta jakih trzaja. Kroz glavu mi je prolazilo hiljade misli, hiljade slika. Iznenada sam napravio nagli i jak trzaj nazad-napred i puškom ga udario u grudi. Pao je na kolena. Napravio sam još jedan trzaj, otrgnuo pušku i udario ga njom. Jedna ruka mu je bila na asfaltu, drugom se držao za moje pantalone. Potrčao sam pet-šest koraka nazad. Osećao sam se sigurnije. On se, zatim, podigao i krenuo prema meni. Tada sam opalio. Tada sam ga ubio - dodao je Kaluđerović, koji je bio osuđen i za smrt drugog momka, kojeg je te večeri ranio, a koji je umro u bolnici mesec kasnije.

Nikola se zamislio, pa dodao: "Žalije mi je što ubih tog Šofranca, nevinog, no išta na svet".

Da se nije osvetio ubio bi sebe, govorio je Kaluđerović.

Bonus video:

(Espreso/RINA/ Prenela V.A)