JEZIVA ISPOVEST MAJKE IZ SRBIJE: "Ako pregura 5 dana s velikim kašljem, neće umreti, ali morate je udarati"

Znate one priče koje su vam roditelji puno puta ponovili, valjda zato što imaju potrebu da neka mnogo teška ili mnogo lepa iskustva podele iznova? U mom slučaju je to priča o velikom kašlju. Kad god bi se potegla neka tema o životu i smrti, moja mama bi pogledala u daljinu, pa sa nekim čudnim žarom počela da vraća to mučno sećanje kao da je bilo juče. I onda bi u grču ponavljala "ti si uspela, nisi se ugušila". Ostala je trauma toliko jaka da i danas ima potrebu da potvrdi da sam dobro. A prošlo je 36 godina.

- Bio je avgust 1987. godine. Brat ti je imao veliki kašalj, a tebe smo čuvali, imala si tek tri i po meseca... I bila si dobro. Do te noći. Počelo je naglo. Kreneš da kašlješ, i kašlješ, i kašlješ, pa se zaceniš. Jako. Svi su rekli da se to dešavalo brzo, a meni svaki kašalj kao da je trajao satima. Molila sam se "samo nek prođe, samo nek prođe" i nisam više osećala ništa - priseća se mama dok mi danas, posle vesti o smrti četiri bebe od velikog kašlja u Srbiji, iznova priča svoju najveću tragediju. Tako to zove.

Odmah smo bile smeštene na Infektivnoj klinici u Beogradu. Dobila sam ceporeks. To mi je, kaže majka, bila hrana. Lekari nisu krili zabrinutost kada su ugledali bebu malo veću od vekne hleba.

- Rekli su da je 5 dana kritično kod beba do šest meseci. Ako preguraš te dane da se ne ugušiš, uspela si. Njima je to bilo 5 dana, a meni ceo život - priča majka, pa se i dan danas zaplače.

Lekari su me, seća se, udarali krvnički. Da me spasu.

- Ti se zaceniš, sva pomodriš. Oni kažu, lupite je po leđima, a tvoja leđa nejaka mala, na dlanu mi staju. I koliko god jako da udarim, oni viknu "ne možete tako majko", pa te uzmu, okrenu i udare najjače po leđima. Ti onda povratiš i bude krvi na sve strane, od popucalih kapilara. Plakala sam i udarala te, i tako po celu noć i dan - priča.

Bila je na korak od toga da izgubi mleko. Trčala bi pod vreo tuš i masirala dojke do iznemoglosti. "Rekli su mi da te je dojenje spasilo", kaže danas.

- Najgora je bila treća noć. U jednom trenutku si se toliko zacenila i pomodrila da više nisam osećala tvoj dah. Trčala sam kroz hodnike i vrištala " spasite je, ne diše". Jedna sestra je izašla i viknula na mene "majka, vratite se, preko puta je gubavac". Ipak je to bila Infektivna, a svi smo imali svoj boks. Tada sam shvatila da moram da stisnem zube i ostanem pribrana. Te noći sam te udarala najjače - seća se.

Za 20 dana u bolnici, izgubila je 10 kilograma, a ja 900 grama.

- Ljudi me nisu prepoznavali kada smo izašle. Ali, bilo je bitno samo da se ti oporaviš, da ojačaš, da te čuvamo. Zanimljivo, nikada posle toga nisi imali nekih većih respiratornih tegoba i bolesti - sada već pobedonosno zaključuje majka i seća se da joj je cimerka iz sobe preporučila da mi da kašičicu mleka od kobile koja se prvi put oždrebila. Majka ju je poslušala, ali ne zna koliko je to zapravo pomoglo.

Ova priča ima jednu svrhu - da opomene. Četiri bebe umrle su u najgorim mukama. Borile su se za dah, ali nisu uspele. Ugušile su se. Da li smo spremni da one najmlađe stavimo u ovako teške borbe da prežive, vođeni pričama antivaksera i vraćanju dva veka unazad, kada nije bilo čudno da dete umre od boginja ili velikog kašlja. A danas jeste čudno, znate zašto? Jer su vakcine iskorenile ove bolesti.

Što bi mi u novinarstvu rekli: "činjenice su svete, komentari slobodni". Antivakseri mogu da komentarišu da su vakcine štetne, ali svetu činjenicu da su upravo one iskorenile najteže bolesti, ne mogu da opovrgnu. Jer je upisana u istoriji. Baš kao i smrt ovih beba, baš kao i svaka borba nas koji smo uspeli.

Tri meseca borbe

Koleginica Ivana N. još jedna je u nizu uspelih. Imala je svega dve godine kada je dobila veliki kašalj.

- Zacenjivala si se, pomodriš u licu, povratila bi sve što pojedeš i popiješ, i tako nedeljama... Davali smo ti čajeve, šerbet. To je bilo to u to vreme i to bi povratila. sve je to trajalo tri meseca - priseća se mama Snežana.

Bonus video

(Espreso/Telegraf.rs/Preneo D.M.)