ALBANKA SE KRSTILA, PA SRBINU IZRODILA ČETIRI SINA: Njihova priča sve ŠOKIRA, SVEKRVA ZBOG TOGA JEDE…. (VIDEO)

Krsta i Pranvera Simić žive u Velikoj Hoči, kod Orahovca na Kosovu i Metohiji, gde vode zadovoljan i miran život. Uprkos nepokolebljivom trudu i trudu, opterećeni su teškim siromaštvom. Njihova priča je počela na neverovatan način, a ni posle deset godina, njima bliskim ljudima nije verovatno da je njihova ljubav prevazišla sve prepreke.

Žena je Albanka, poreklom iz Kruje, rodnog mesta Skenderbega, slavnog vojskovođe. U međuvremenu, čovek je Srbin sa Kosova. S obzirom na njihovo različito poreklo, bilo je malo verovatno da će im se putevi ikada ukrstiti, ali sudbina je imala druge planove. Krsta, koji je već bio u četrdesetim, verovao je da ljubav nikada neće naći, sve dok nije odlučio da je potraži u inostranstvu. Po volji sudbine, doneo je ispravnu odluku. Ohrabren uspehom svojih meštana u pronalaženju partnera u Albaniji, on je krenuo sličnim putem i slučajno sreo svoju buduću suprugu u severnom delu zemlje. Kada su se prvi put sreli, oboje su odmah znali da im je suđeno da budu zajedno.

Početak ove priče može se pratiti do određenog trenutka. Porodica je bila zadovoljna čovekom za koga je njihova ćerka udata, kućom koju je imao da ponudi, selom u kome živi i opštim uslovima života koji je čekaju na Kosovu. Međutim, pristali su i na Krstin uslov da mlada mora da pređe u pravoslavlje i da venčanje bude u srpskoj svetinji. Priča o njihovoj trajnoj ljubavi, koja prevazilazi sve prepreke, odjeknula je i među Srbima i Albancima. Njihove svakodnevne borbe Refki Alija je zabeležio na filmu, otkrivajući teškoće sa kojima se suočavaju sa nepokolebljivom odlučnošću i pozitivnim stavom prema budućnosti. U početku su jezička barijera i kulturne razlike bile izazov za Pranveru, ali je od tada prihvatila i poštovala njihov način života.

Iako priznaje kvalitet života u selu, priznaje da zbog ograničene pokretljivosti ne može da zna šta se nalazi van njegovih granica. Uprkos tome, ona je vredna u svakodnevnoj rutini, posvećujući se poslovima kao što su pripremanje hrane, kuvanje i vaspitanje dece. Rođenje tri sina, Stefana, Alekse i Novaka, donelo je veliku sreću porodici Simić. Štaviše, u to vreme rodila je i svog četvrtog sina. Prema rečima snaje, srpski je jezik koji se govori u domaćinstvu, a mlađi članovi porodice imaju samo ograničeno znanje albanskog rečnika. Iako bi eventualno mogli da steknu veštine albanskog, trenutno je najvažnije da se njihovo znanje srpskog jezika usavršavaju kroz školovanje.

Oni se obavezuju da posećuju njenu rezidenciju u severnoj Albaniji kad god im se ukaže prilika. Pranverina porodica često posećuje Veliku Hoču, svi uživaju u druženju jedni sa drugima, sa lakoćom prevazilaze jezičke barijere. Prisustvovali su važnim porodičnim događajima kao što su venčanja i krštenja. Iako je snaji u početku bio mali izazov, svekrva Radmila potvrđuje da se vremenom navikla. Zove njenu snaju i uvek je rado posećuje, a „snaju“ koristi kao prevodioca kada komuniciraju zbog jezičke barijere. Pošto je sa nama već sedam godina, uspela je da se udobno smesti u našem domaćinstvu. Reći da živimo u harmoniji ne bi bilo potcenjivanje. U stvari, među nama još nije bilo nikakvih spornih pitanja. Bila sam presrećna kada ju je sin upoznao sa nama.

Prema Krstinim rečima, motiv za učenje albanskog jezika u početku mu je bila supruga, ali najviše njena porodica. Tvrdi da je već postigao nivo znanja jezika od 50-60 odsto, ali želi da dodatno proširi svoje znanje. Ova želja je bila motivisana njegovom željom da tečnije razgovara sa svojim zetom i ostalim članovima porodice koji žive u Albaniji.

(Espreso/Magazin dan/Prenela P.V.)