"VREĐA ME SVE VREME JER SE ŽALIM NA BOLOVE" Ispovest Jelene koja tvrdi da je pretrpela AGONIJU u Sremskoj Mitrovici

Mlada majka Marica M. (26) pretrpela je, kako kaže, akušersko nasilje u Opštoj bolnici u Sremskoj Mitrovici, nakon čega joj je umrla beba. Beba je zbog velikih komplikacija nakon porođaja prebačena u novosadski Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine gde lekari, nažalost, nisu uspeli da je spasu. Marica je ceo svoj slučaj detaljno opisala medijima želeći da upozori druge žene ne nemarnost nesavesnog ginekologa, a čiji su inicijali M. M.

Nakon što je čula za ovu tragediju, videvši fotografiju i inicijale lekara Jelena Ivković iz Rume u razfgovoru sa autorkom i voditeljkom Jelenom Pejović svedočila je u emisiji "Crna hronika" o istoj tragediji koju je pre 15 meseci proživela. Tvrdi da je i u njenom slučaju u glavnoj ulozi bio doktor M. M., koji je u petak uveče uhapšen. Jelena nije dočekala da svog sina Gorana vrati živog kući.

- Ja sam se porodila 25.10.2022. godine. U istoj klinici u Sremskoj Mitrovici. Isti me je doktor porađao kao i Maricu. Takođe sam svoju trudnoću vodila isto privatno, kod istog doktora u Rumi, gde sam imala u tom trenutku poverenja u njega i verovala sam mu sve do trenutka kad se desilo to što se desilo - rekla je Ivković.

Devet meseci je sve bilo u redu. Išla je kod njega u privatnu ordinaciju, pratila trudnoću i rezultate, sve je bilo kako treba.

- Imala sam dobru komunikaciju sa doktorom. Dođem na pregled, pregleda me, sve je bilo u redu. Stekla sam poverenje. Prosto sam, da budem iskrena, bila prinuđena da izaberem nekog doktora iz te bolnice. Nažalost, ali tako funkcioniše sve, morala sam da izaberem doktora iz Sremske Mitrovice kako bih imala nekog u toj bolnici kada dođem na porođaj - rekla je Ivković i potom dodala:

- Nakon tih devet meseci gde je bilo sve stvarno savršeno, ja se porađam u 42. nedelji. Porađam se osmi dan od termina gde imam dogovor sa istim tim doktorom, da ukoliko ne krene ništa do 24. oktobra. Da dođem kod njega u privatnu ordinaciju, gde će me njegova babica pregledati i videti šta se dešava. Stvarno se ništa nije dešavalo. Gde je meni babica nakon toga dala vaginaletu, koja je u vidu indukcije.

Vaginaleta je trebalo da izazove kontrakcije i porođaj.

- Meni su se javili bolovi i otišla sam kući. Sve vreme sam u kontaktu i sa doktorom i sa babicom. Telefonski putem i sve funkcioniše kako treba. Nakon dva sata dolazi jedna babica koja mi radi CTG i dolazi taj isti doktor. Kada je ona meni uradila taj CTG, ona je rekla "bogami ova devojčica ima lepe bolove. Imate kontrakcije sto na sto." Ja iskreno ništa ne znam, samo znam da me boli. I nakon toga doktor me pregleda, otvoreni ste jedan prst, smestite se u sobu. Ja verujem i dalje. Sve kažem tako mora. To je procedura i prosto znam šta žene proživljavaju. Smeštam se u sobu i tu kreće pakao, prvo od psihičkog nasilja babice koje tamo rade. Gde me je vređala, ponižavala, govorila da sam razmažena, da ne zna šta sam umisila, da kad sam bila pametna neke stvari da radim zašto sad se toliko prenemažem - navela je.

Vređaju je i omaložavaju je zato što se žali na bolove.

- Vređa me sve vreme, ja je molim bilo šta, pitam da li postoji nešto samo da mi umiri bolove ili da se nešto već jednom desi. Nakon nekoliko sati ja već krećem da povraćam i da me hvata nesvest i vidim da više ne mogu. Znam neku granicu sad, već vidim da je loše. Šaljem poruku doktoru gde ga molim da dođe da se nešto već desi. Gde on dolazi nakon toga da me pregleda i kaže "otvoreni ste dva na tri prsta, ništa lezite - rekla je.

Voditeljka Jelena Pejović je potom objasnila prostije šta to znači dva do tri prsta otvorenosti, za sve one koji ne razumeju terminologiju.

"Dva do tri prsta otvorenosti grlića nije dovoljno da bi porođaj krenuo. Neophodno je deset prstiju da se otvorite da bi porođaj krenuo što znači da vi satima možete biti u tom stanju"

- Ja sam u tom stanju bila sve do tri sata ujutru. Kada mi puca vodenjak i pozivam opet tu istu babicu koja ulazi sa samo ogrnutim mantilom, polupospana, poluzatvorenih očiju, klimne glavom i kaže šta je? Nisam bila sigurna da li smem da kažem. Rekoh mislim da mi je pukao vodenjak. Ona besno pogleda u pod i kaže "pokupi tu vodu i dođi u ambulantu".

Voditeljku je ovo ostavilo u čudo govoreći da je to ogromna količina vode.

- Da... pritom nemam ništa tu čime bih to mogla da počistim . Nakon toga ja odem u ambulantu gde sam je čekala sigurno jedno dvadesetak minuta. Gde ja nakon toga pokušavam da se popnem na sto i kreće mi kontrakcija u tom trenutku. Njoj se izvinjavam i kažem izvinite, ali samo momenat krenula mi je kontrakcija, uhvatio me grč. Ona je vidno iznervirana, počinje da urla na mene i da mi govori ako mislim da me pregleda, da podignem nogu, da se više ne foliram i da li ja znam koliko ima sati, da je tri sata i da ona treba da spava. Kada je pregledala rekla je nisi otvorena, samo jedan prst. Sad razmišljam, doktor mi pre toga kaže dva na tri prsta krenulo je, ona kaže jedan prst. Zapravo hoću da vam kažem da me nije ni pregledala, znači samo je to uradila.

Jelena upada u još veću agoniju zato što se ne dešava ništa, a bolovi konstantno traju. Još su veći i još neizdržljiviji.

- Odlazim u svoju sobu opet i čekam, više ne znam šta čekam. Doktor je taj dan trebao da bude dežuran, da radi 24 sata, tako rade. Zato smo se i dogovorili da dođem tada kada njemu odgovara jer je tada morao da bude tu. Međutim, on je tu noć spavao, šta da vam kažem. Odmarali su. Gde je on trebao sutradan da dođe u vizitu i da bude u dnevnoj smeni. Mi smo takođe imali dogovor da čak i da on ne radi i da se tako poklopi, on će doći. Ja ga molim da dođe, govoreći mu da ne mogu više, da bilo šta uradi. On se pojavljuje, pregleda me i kaže "otvoreni ste i dalje dva na tri prsta, ništa se ne dešava, idemo u salu". Spremam se za salu, odem u salu, tamo me spreme i uključuje mi dodatnu indukciju. Gde kaže meni babica "šetaj". Kaže, "moraš da šetaš". Bolovi su još jači i ja njoj kažem "izvinite ne mogu da šetam, ne mogu". "Ajde, ajde" i sa sve stalkom za infuziju me gura i viče, "sve ste razmažene, sve ste iste. Sve vi mlade, mame, prvorotke, šta ste vi mislile?" - rekla je.

- Ja već oko 11 sati, ne mogu više, vidim da ću se onesvestiti, da se loše osjećam. Govorim i počinjem već tad da ih molim i da se deram, da mi daju epidural koji je bio inače dogovoren. Samo su me pogledali i ništa. Više puta sam ponavljala, molla i na kraju počela da govorim da ću se ubiti, da ću skočiti kroz prozor i ne mogu više da izdržim. I one vide već da je tu situacija malo zategnuta i da ja već više ne ćutim. One mene pokušavaju da smire, da me stave na krevet i da mi kažu da će zvati anesteziologa. Više puta, od tih 7 sati ujutro do tih 11, pola 12 časova, doktor koji je bio prisutan u sali i porađao druge pacijentkinje je više puta pozvao mog doktora koji je trebao da dođe. Koji je trebao zapravo da bude sve vreme tu i da prati moje stanje. A on je tad u tom trenutku morao da ode do Novog Sada da otvori račun u banci. To je bio prioritet, a oni ništa nisu smeli da urade bez njega. Njima je tako rečeno. Ja molim i njih da bilo šta urade. Gde oni govore da mi ne smemo ništa, vi ste pacijent doktora Marka. On je rekao da se on čeka.

Epiduralna anestezija daje se spinalno u kičmu. Imate poseban položaj tela kada ta igla ulazi u kičmu, koja je znatno deblja od normalne igle.

- Ja nakon toga dobijem epidural koji je bio pakao. Prvo mi dolazi jedan anestezijolog gde pokušava preko deset puta da mi da epidural. Ona počinje da histeriše, da me gura i da mi govori da ne želim da sarađujem i da mi je kriva kičma. Gura me rukama (pritiska) po leđima. Ali ja sam sve vreme sam opuštena. Ispred mene je asistent njen i koji govori pa pacijentkinja je opuštena - rekla je Ivković i dodala:

- Pritom da naglasim jako je bitno da moram da se porodim uz epidural zbog visoke dioptrije koju imam. Gde sam išla kod oftalmologa da mi da papir, na papiru njegovom piše na izveštaju da mogu da se porodim prirodnim putem vaginalno, ali da to mora da bude uz epiduralnu anesteziju. Da ne izazvalo visoki očni pritisak i da mi ne bi popucali kapilari ili nešto gore.

Potom je nastavila.

- Anesteziolog meni kaže "ja to ne mogu, ti nećeš da sarađuješ. Ja ću da pozovem koleginicu, ako ona bude mogla, može, a ako ne, šta da ti kažem". Od tog trenutka me hvata panika da će se nešto loše desiti. Nakon toga dolazi drugi anestezilog, gde mi iz trećeg puta daje epiduralnu anesteziju. Meni tada u tom trenutku trne samo desna noga. Ja to njima kažem, oni meni kažu da tako treba. Ja sam sad legla i meni su kontrakcije nestale, bolovi, više ništa nisam osetila. Beba mi je priključena na CTG sve vreme, sve vreme čujem otkucaje srca bebine, gde mi to olakšava, ali vidim da ne ide dobro.

Pozvala je porodica kada je porođaj počeo.

- U 2 sata i 20 minuta zvoni telefon. Javlja se babica i moja porodica zove, jer oni nemaju nikakve informacije od šest ujutru, pola sedam, kada sam ja otišla u salu. Oni zovu, zabrinuti da pitaju šta se dešava, a babica im govori da je porođaj u toku. Tad, tog trenutka, kreće porođaj sam kao porođaj, gde mi je doktor svom svojom težinom nalegnut laktovima na moj stomak. Gura mi bebu i gde me dodatno tada u tim trenucima babica seče, jer se ne otvaram i dalje ništa. Forsira prirodan porođaj koji ne može da se izvede, nisu svesni bili. Nemam nijedno drugo opravdanje tada u tom trenutku. Pridružuje mu se i druga babica, on sa jedne strane, ona sa druge. Gde svom svojom težinom sa oba lakta pritiskaju meni stomak kako bi isto to uradili i gde se stvarno ništa ne dešava. Jer ja sve vreme osetim bebu gore. Ja ćutim, sarađujem, radim sve šta mi govore, to je trajalo tako 40 minuta. U svih tih 40 minuta, jedna babica je konstantno na telefonu jer mora svog sina da isprati na rođendan i da ga podseti da je rođendan u 3 sata. Doktor je govorio ajmo opet, a ona bi govorila samo da odgovorim na poruku.

Nakon 40 minuta doktor se odlučuje za vakum.

- Vakum u 21. veku! Goran se rađa vakumom, gde je iz prvog tog mog guranja on izašao i babica je samo pokazala na grudi i kao ne. Ja sam tad u tom trenutku povezala da ne diše jer sam primetila da nije zaplakao, ja ne znam ništa, samo vidim bebu. Kada sam se porodila u 3 sata i 2 minuta više nikog ne vidim. Čujem samo klompe babica i doktora koji se skupljaju i osetim paniku. Ja sam bebu videla. Pošto sam ja bila u jako lošem stanju i bilo mi je jako loše, krenula sam da se onesvestim. Imala sam svoj kiseonik, oni su stavili bebu ispred mene na sto i skinuli moj kiseonik i stavili bebi. Ja sam samo u tom trenutku videla bebu. To je trajalo možda svega minut i oni bebu sklanjaju u ćošak iste te sale. Više puta pitam šta se dešava? Da li će mi neko nešto reći? Nakon nekoliko minuta čujem aparat i čujem otkucaj bebinog srca i samo kažem Bože hvala ti - rekla je i dodala:

- Nekoliko puta prolazi su iste te dve babice koje su bile sve vreme tu, ja ih pitam, one gledaju u pod i ništa mi ne govore. U tom trenutku dolazi neka sasvim treća babica koja je tek došla u smenu, koja ništa ne zna, prilazi meni i samo me uhvati za ruku, gde meni tada u tom trenutku to značilo, jer mi niko dosad nije ni pomazio, ni uhvatio za ruku. Ja je pitam da li će biti sve u redu, ona kaže meni biće sigurno. Tada u tom trenutku, devojka ne zna ništa, apsolutno. Nakon toga dolazi doktor da završi svoj deo da me ušije. Pitala sam ga hoće li biti sve uredu, a on kaže samo "biće" i spusti glavu.

U pola 5, Jelena se suočava sa najgorim mogućim scenariom.

- Dolazi pedijatar koji radi u toj bolnici i jedna starija žena koja je izrazito nekulturna. Prilazi ona i kaže "sa vašom bebom nešto nije u redu, ne znam šta vam kažem mora da ide za Novi Sad. Evo potpišite papir da ste videli bebu. Da može hitno da se beba prebaci." Meni u tom trenutku prolazi kroz glavu krađa bebe. Kažem ništa ne potpisujem. Reko dajte mi samo telefon da se javim mojoj porodici šta se desilo. Pošto uporno zovu na telefon, od tri sata oni zovu do pola pet, niko se ne javlja. U pola pet zovem svog supruga i govorim šta se desilo. Meni doktor govori da ne paničim i da se ne uzrujavam. Ja ne slušam tada njega u tom trenutku nastavljam da zovem ostale članove porodice. On stane meni iza glave i kaže "ne znam zašto toliko paničite, to se nama dešava skoro svaki dan. Beba ide u Novi Sad zbog daljih ispitivanja koje nemaju ovde u ovoj bolnici". Ja tada u tom trenutku vrlo besna govorim njemu da ja sad u ovom trenutku vama ne mogu da vas razumem i nemojte mi ništa pričati, ne želim ni da vas čujem ni da vas vidim. Gde smo mi morali da potegnemo mnoge veze, da dođemo i do načelnika iste te bolnice i do još mnogih drugih veza kako bih ja videla bebu i moja porodica. Jer oni nisu dozvoljavali zato što beba mora hitno da ide za Novi Sad.

- Oni su dozvolili da vidim bebu. Ali da li je tad u tom trenutku došlo do načelnika bolnice to sve? Da li je on nešto preduzeo? Ja ne znam, ali hoću da vam kažem da smo morali da budemo prinuđeni jer nisam imala dozvolu. Ja sam videla svoju bebu u hodniku. Kada su došli doktori iz Novog Sada, jedna divna doktorka koja je preuzela bebu ,i koja mi je rekla šta će se preduzeti i da nema nikakve trenutne informacije. Da pozovem i ovim putem im se mnogo zahvaljujem, celoj Dečijoj bolnici u Novom Sadu.

Tamo je imala tretman dostojan jedne majke, jedne žene koja se porodila.

- Oni su mi mnogo pomogli, gde nisu dužni za to, bili su mi kao psiholozi u periodu kada sam ja boravila u bolnici nekih desetak dana uz svog sina. Gde su mi rekli nemojte to da radite sebi, ne pomažete mu, a sebi otežavate - navela je.

- Dijagnoza malog Gorana je bilo teško oštećenje mozga usled nedostatka kiseonika, znači težak porođaj. Bio je zaglavljen u karlici i to je izazvalo njegov smrt - rekla je.

- U petak sam izašla iz bolnice, stvarno su bili korektni prema meni. Ali nisu mi saopštili da dete ima oštećenje na mozgu zato što je porođaj bio težak. Moj suprug poziva doktora, nakon porođaja, gde se on ne javlja. Prijateljica moja jedna poziva njegovu ženu da joj kaže da se javi hitno da vidi šta se dešava. Mi i dalje ništa ne znamo, znamo samo da je beba otišla za Novi Sad. On se javlja i kaže pa eto "Jelena nije dovoljno gurala", nisam sarađivala. To je bila njegova izjava.

- Rekao je da se on čuo sa kolegama iz Novog Sada i da su oni u kontaktu i da je beba dobar. On je tog dana, kada sam se ja porodila, zapravo sutradan, otišao u tu bolnicu, taj isti doktor. Otišao je u Novosadsku bolnicu da se raspita. Zbog čega? Zbog čega ako su vam rekli da je sa bebom sve u redu? Otišao je zato što mu nije čista savest. Zato što je možda video da je na porođaju napravio greške koje su dovele do posledica koje su Gorana koštale života. On je bio veoma hladan - navela je.

- U petak kada sam puštena iz porodilišta. Taj dan je radio i radila je babica koja je bila kada mi je pukao vodenjak i kada je bila veoma gruba prema meni, da bi ona meni rekla "eto, doktor i ja smo odlučili da vama ne naplatimo apartman." Ja sam bila šokirana. Zbog čega? Ko sam ja vama? "Eto, mi smo to tako odlučili, sačekaćeš samo još otpustnu listu i to je to. I ona odlazi na vrata i izlazi. Ja tada u tom trenutku toliko ništa ni ne povezujem, ja idem samo u bolnicu da vidim svoje dete. Moj prvi odlazak u Dečiju bolnicu i suočavanje sa onim najgorim, dobijam prve informacije od kojih se ledim, sve najgore moguće prognoze, gde sam van sebe. Ne mogu prosto da poverujem jer tri dana je dete na hlađenju, treba da mu se uspostavi temperatura tela. Nažalost ali Goran nije jedina beba bio, i oni prosto ljudi znaju proceduru i znaju kako šta funkcioniše i znaju kako koje dete reaguje na šta i slično i oni su uvideli već tad da je to sve jako loše. Gde smo mi ta tri i po meseca svaki dan išli u posetu bebi, imali smo svoj termin, gde su nam kako tehničari, tako i svi mogući doktori i zaposleni bili tu kao prijatelji u toj Dečjoj bolnici u Novom Sadu i mnogo im hvala na to - rekla je i dodala:

Moja beba je preminula nakon 3 i po meseca, 8. februara, prošle godine.

- Sada kada se desilo toj djevojci Marici, meni je nekako to dalo vetar u leđa i samo sam rekla moramo da se izborimo za ovo. Moramo, zato što je isti slučaj, isti doktor, ista bolnica, apsolutno isto sve. I nadam se da će se nešto desiti i da će bilo ko, da će država odreagovati i da će svako po zasluzi odgovarati za svoje postupke - rekla je.

- Jako je teško ceo taj period, od samog porođaja, sahrane, to se završi. Umesto da spremate najlepši rođendan, vi birate najlepši spomenik da bude sa najlepšom mogućom slikom jer nemate sliku. Slike su sa cevčicama, gde vas ne prođe to, ali prosto prođe vreme, a čovek kaže vreme leči. Vreme ovo ne može da izleči, ali nekako naviknete na to. Teško je, ali vam krenu drugi problemi, kada je sve to prošlo i ta sahrana i spomenik, ja sam imala smrtni slučaj u porodici, otac mi je preminuo, a pre toga saznajem da sam u drugom stanju, i mislila sam da je krenulo nešto na bolje. Suprug i ja smo planirali da optužnica bude u februaru, na godišnjicu mog sina, onda vas sve teško zadesi, mnogo mi je žao što ranije nije ovo izašlo i to što je Marica doživela isto ovo. To najviše boli. Kada sam videla slike, mnogo me je vratilo u taj dan, nama su isto dozvolili da vidimo bebu i da ga obučemo kako smo mi želeli. Kada vidite sliku, sve vas vrati - rekla je Ivković.

Bonus video:

(Espreso / Kurir / Luka Vujičić / Prenela: J.N.)