ČKALJA JE ZBOG OVOGA MNOGO ŽALIO: Ovako je govorio o PROPUŠTENOJ PRILICI i svom LEGENDARNOM KOLEGI

Publicista Ranko Munitić napisao je zanimljivu knjigu o Miodragu Petroviću Čkalji, najvećem srpskom komičaru koji je svojim neponovljivim ulogama obeležio dvadeseti vek. Deo ove dragocene monografije našao se i u izdanju "Večernjih novosti" iz 2005. godine.

"Kako su godine prolazile, jedan uspeh je sustizao drugi (od radija, preko pozornice, do malog i velikog ekrana), a popularnost poprimala retko viđene razmere, u Miodragu Petroviću je, možda čak jače nego u njegovim kritičarima raslo saznanje o razlici koja postaje sve uočljivija između Čkalje glumca i Čkalje zabavljača, pri čemu se kao najvažnije, nametalo pitanje: da li - i u kojoj meri - ovaj drugi smeta prvom, sapliće ga, usporava, gura u drugi plan?

Već sredinom šezdesetih Čkalja je savršeno svestan svih važnih aduta koji mu, kao glumcu, stoje na raspolaganju.

- Moć transformacije zaista mi je pomogla, jer ja i nju smatram nekom vrstom umetnosti koju, kao što se zna, ne poseduje svaki glumac.

- Mnogo volim da improvizujem! Zadaj samo temu i pusti me! Improvizacija je kod mene uvek svedočanstvo trenutnog nadahnuća. To dolazi spontano i ja toga nisam svestan, pogotovo zato što ja imam veliku tremu kad radim. Ta trema me prati bez obzira na to šta i koliko puta igram. Kada improvizujem, ja vidim svog partnera, ali ne vidim ga kao kolegu-glumca, vidim ga kao ličnost u komadu koji zajedno igramo, i onda se prema njemu tako i odnosim. Tim pravcem ide i moja improvizacija.

- U pozorištu ne osećam rampu, ona je za mene "kraj sveta". Isto tako ne osećam ni televizijske kamere. Na sličan način ponašam se i pred publikom i pred kamerama.

S jedne strane pred njim su često iskrsavali izazovi za Čkalju glumca:

- Igrao sam tri godine Vladimira u Beketovom komadu "Čekajući Godoa", i to je za mene bilo izvanredno osveženje, kao i ulogu Todora u "Krmećem kasu" Aleksandra Popovića, takođe u Ateljeu 212. Molio sam i tražio takve uloge, a uvek su mi odgovarali kako bi to bilo izneveravanje publike, da bih time izneverio i samog sebe, da publika ne bi želela da me vidi takvog. Ali to je varka, jer po mom mišljenju, publika hoće da vidi glumca u svoj njegovoj izražajnoj raznovrsnosti. Zato - osim u nekoliko retkih slučajeva - nisam nailazio na razumevanje, niti su prihvatane moje molbe i zahtevi... Po svojoj prirodi, ja sam izuzetno sentimentalan čovek, rekao bih: romantična ličnost. Neobično volim onaj naš nekadašnji romantični pozorišni repertoar, koga se sećam još od svojih malih nogu. Moja želja oduvek je bila da igram naše ljude, ali naše ljude ne samo u onom smislu u kome ih najčešće igram, nego i u jednom tragičnom smislu, sa svim onim tragičnim i komičnim okolnostima koje ih prate u životu i kroz koje oni svakodnevno prolaze.

S druge strane, nosio je višegodišnje breme glumca zabavljača, ulogu stožera u pozorištu koje se samo izdržava:

- Rad u pozorištu ne bih mnogo vezivao sa radom na televiziji. Moj rad u pozorištu bio je pomalo i prisilan rad. Pošto sam bio u pozorištu, u kojem nisam imao dobre reditelje, a i gde sam igrao sve i svašta, jer sam to morao da radim - ja bih da mi tu moju pozorišnu delatnost odvojimo od mog docnijeg rada. Mislim da taj prethodni rad, osim, razume se, izvesnih izuzetaka, nije bio na naročitoj visini. Morao sam da igram što rekoh, sve i svašta, komade sumnjivih literarnih vrednosti, pa, ako hoćete i komade sumnjivih pisaca. Sve je to bilo u stereotipnim režijama, o tome govorim - ne osećam se baš najprijatnije. Ponavljam, u pozorištu nisam imao reditelje - i tu je, naravno, bilo izuzetaka - koji su iz mene mogli da izvuku ono što sam ja kao glumac donosio...

- Nažalost, zbog toga se ni ja nisam mnogo trudio da radim na ulozi, jer pomoći od reditelja nije bilo. A na televiziji, u Loli Đukiću imao sam veliku pomoć, ne samo zato što je on umeo da mi kaže šta hoće, nego i zato što je imao samosvojni način ophođenja prema glumcima. I kada mu se nisam svideo, on svoje primedbe nije izricao negatorski, nego je uvek nalazio metode kojima mi je ukazivao na puteve čijim smerom treba da se ide. Zbog svih sličnih iskustava, ja sam rad na televiziji shvatio mnogo ozbiljnije nego rad u pozorištu.

Otuda i propuštene prilike koje nije zaboravljao. Jednom zgodom radilo se o Šekspiru i Zoranu Radmiloviću:

- Žao mi je što se nisam vratio u Atelje 212 da radim sa Zoranom Radmilovićem. Jer, da smo se nas dvojica dočepali Ibija ili Radovana, mislim da bi predstave trajale do zore, a onda bi publici rekli: "Ljudi, sutra nastavljamo"! Možda smo mogli da igramo danima. Iskreno govoreći, pružila mi se i ovakva prilika. Počeli smo Zoran i ja da radimo "Bogojavljensku noć". I napravim glupost! Opet, zbog nekog snimanja, napustim pozorište! Eto, to je ono za čime najviše žalim.

Bonus video:

(Espreso/Kurir/A.G/prenela:B.S.)