BIO JE NAJLEPŠI DEČAK NA SVETU A NISU ZNALI KOJI PREDATOR SE KRIO IZA NJEGA: Vukli ga po GEJ KLUBU a IZRASTAO U...

Bjorn Andersen imao je samo 15 godina kada je dobio ulogu u filmu čuvenog italijanskog režisera Lukina Viskontija "Death in Venice". Bio je to ulazak u lavlju jazbinu. Bjorn je tumačio lik lepog 14-godišnjeg Tadzija koji je sa roditeljima na odmoru u Veneciji, a u istom hotelu kao i oni boravi Gustav fon Ašenbah, stariji dirigent koji počinje da žudi za ovim tinejdžerom. Tadzio je mlad, čist i nevin, ali je i te kako svestan šta Gustav oseća.

Kada je 1971. film ugledao svetlost dana, Bjorn ne samo da se vinuo u zvezde, već je dobio i status ikone - postao je simbol netaknute, mladalačke lepote. Prozvan je "najlepšim dečakom na svetu". Ipak, na duge staze ovo Andersenu nije donelo ništa dobro, zapravo sam tvrdi da mu je to uništilo život.

"To mi je sasvim pristojno zeznulo život. Sve što sam ikada uradio bilo je i biće povezano sa tim filmom. Mislim, mi i dalje sedimo ovde i pričamo o tome 50 godina kasnije", ispričao je svojevremeno za "Guardian".

"Nikada nisam video toliko fašista i se*onja koliko ih ima na filmu i u pozorištu. Lukino je bio vrsta kulturnog predatora koji bi žrtvovao bilo šta i bilo koga za posao", dodaje on.

Na pitanje šta bi rekao Viskontiju da je sada ovde, ne okleva. "Od*ebi", kaže on.

"Najlepši dečak na svetu"

O čitavom iskustvu, za koje se ispostavilo da je veoma teško i mentalno iscrpljujuće za jednog tinejdžera, ali i ostalim aspektima nesrećne Bjornove mladosti 2021. snimljen je i dokumentarac "Najlepši dečak na svetu". Dokumentarac uključuje snimke njegove audicije, na kojoj izgleda anđeoski, ali uplašeno, posebno kada se Viskontijevo inetresovanje za njega naglo rasplamsalo. Režiser je postavio niz zahteva - nasmešite se, šetajte po sobi, skinite gornji deo... Pri poslednjem zahtevu, mladi Andersen se nervozno se smeje, pitajući se da li je pogrešno čuo. Uskoro, međutim, on ostaje golog torza, dok Viskonti i njegovi pomoćnici procenjuju njegovo telo.

Kada je došao na tu audiciju, kamera mu nije bila strana. Njegova baka, koja ga je odgajala nakon smrti njegove samohrane majke, slala ga je na audicije praktično od dana kada je prohodan. Bio je srećan kada je 1970. glumio u debiju Roja Andersona iz 1970. godine "A Swedish Love Story" i nije bio uznemiren zbog snimanja novog filma "Death in Venice", verovao je da je to kul letnji posao.

No, stvari su na snimanju postale mračne... Viskonti je s jedne strane upozoravao ekipu da drže ruke dalje od Bjorna, a potom bi ga sam odvukao u gej klub kada bi se snimanje završilo. Andersenov odnos sa glumcem Dirkom Bogardom, koji je u filmu glumio starijeg kompozitora koji žudi za dečakom, nije bio ništa više od neutralnog.

U svojim memoarima Bogard je Bjorna opisao sa mešavinom sažaljenja i fascinacije. "Imao je gotovo mističnu lepotu", napisao je. Da bi Bjorn sačuvao svoj izgled, ali i određenu staloženost i kontrolu "nikada mu nije bilo dozvoljeno da izađe na sunce, da igra fudbal sa svojim drugovima, da pliva u moru ili radi bilo šta što bi mu moglo pružiti i najmanji stepen zadovoljstva... Sve je to podneo odlično", dodao je slavni glumac.

Glumac koji nikada nije želeo da bude glumac

,"Poslednja stvar koju je Bjorn ikada želeo, siguran sam, jeste da bude u filmovima", zaključio je Bogard.

Ako se Andersen od starta već nije tako osećao, pompa oko filma "Death in Venice" definitivno ga je odvratila od ljubavi prema glumi. Londonska gala premijera, na kojoj je upoznao i kraljicu Elizabetu i princezu Anu, bila je laka u poređenju sa projekcijom filma na Filmskom festivalu u Kanu, gde ga je opkolila histerična rulja. "Osećao sam se kao da rojevi slepih miševa lete oko mene. Bila je to živa noćna mora", kaže on u dokumentarcu.

Za Kristinu Lindstrem i Kristijana Petrija, reditelje dokumentrarca, snimci sa konferencije za štampu u Kanu bili su šokantni. Okupljeni su prikazani kako se pokorno smeju Viskontijevim šalama o tome kako je Andersen izgubio dobar izgled. Mladić je bio zbunjen. "Nije bilo saosećanja ili empatije. Imao je osećaj da je iskorišćen. Bio je upakovan kao predmet", kažu oni.

"Ne mislim da je etički opravdano dopustiti 16-godišnjaku da nosi teret reklamiranja prokletog filma. Posebno ne kada se vratiš u školu i čuješ da ti dobacuju: "Zdravo, anđeoske usne". Momak koji je usred sopstvene tinejdžerske hormonske oluje ne želi da ga iko naziva lepim", kaže Bjorn i dodaje da je to obožavanje usporilo njegov razvoj:

"Kada pucnete prstima i imate 10 devojaka koje trče za vama, nema potrebe da učite nikakve društvene veštine sa suprotnim polom".

Godina iz pakla u Parizu

Najgore je tek trebalo da dođe. U Japanu, Andersen je bio primoran na javne nastupe i muzičke tačke, i koristio je tablete kako bi uspeo da preživi gust, obavezujuć raspored. U svojim ranim 20-im obreo se u Parizu zbog obećanja o angažmanu na jednom filmu. U stan ga je doveo jedan stariji čovek i platio mu je izdašnu stipendiju. Dobijao je poklone i obroke od različitih muških obožavatelja, a jedan je čak komponovao i pesme u njegovu čast.

Dokumentarac je prilično škrt o toj godini Bjornovog života u Parizu. "Nije pričao o tome i nismo želeli da kopamo dalje nego što je bilo potrebno. Sada kaže da se ne kaje puno osim za vreme koje je proveo u Parizu", kaže reditelji.

U dokumentarcu postoji sveobuhvatna tuga - vidimo Andersena kako otkriva detalje o samoubistvu svoje majke i razmišlja o smrti jedno od svoje dece.

Iako film jasno pokazuje da je njegova baka zakazala kada je trebalo da se stara o njemu, on nerado kritikuje. "Možda nije bila najoštriji nož u kutiji. Ali, preboleo sam to. Nemam više demona. Sve sam ih izbacio. Od 1992. nisam imao više demona, sve te strepnje i užasa sećanja. Još uvek imam sećanja, ali me više ne plaše. Vrlo se malo plašim ovih dana. Previše sam star za to", rekao je za "Guardian" pre dve godine.

Andersen još uvek glumi, premda i dalje insistira da to nije život koji je odabrao. "Ok, ja sam glumac", rekao je rediteljki dokumentarca "Najlepši dečak na svetu" ne

(Espreso/blic žena/Stefana Pavlović/Prenela P.V.)