LEGENDE DEVEDESETIH
SAMO JE BOJAN IMAO VEĆU TVRĐAVU OD ŠIPTAROVE: Nosio je HEROIN u kesama, a policija mu NIJE SMELA NIŠTA
Odudarao je po svemu od drugih kriminalaca
Bojan Petrović bio surovi reketaš i pljačkaš, a ipak smatran "dobrim dečkom" koji nije morao da bude kriminalac.
Odudarao je po svemu od drugih kriminalaca. Imao je ogromnu i raskošnu vilu za koju tvrde da je bila bolja i od one Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici u Zemunu, na policiju je išao "kalašnjikovima" sa heroinom u torbama, bio je pripadnik "voždovačkog klana", surovi reketaš i pljačkaš, narko-bos, a ipak su ga smatrali "dobrim dečkom". Jedan je od retkih koji je imao novca i razrađen posao u inostranstvu, ali je i pored toga izabrao kriminal. O svojim dogodovštinama pričao je kao o igri. Bojan Petrović izrešetan je u svom "jaguaru" u centru Beograda zajedno sa prijateljem Zoranom Bogdanovićem Kepom pre 25 godina.
Oko pola sata posle ponoći, u noći između 28. februara i 1. marta 1998. godine, braon "jaguar" zaustavio se na semaforu kod prodavnice "Gas" na uglu ulica Carice Milice i Brankove. Kasni prolaznici radoznalo su zagledali lepu limuzinu, kotorske registracije, kojom je upravljao Bojan Petrović, a na mestu suvozača bio je Bogdanović. Sa kraja kolone automobila koji su čekali zeleno svetlo na semaforu izleteo je, uz škripu guma, "fiat" bez registarskih oznaka i naglo se zaustavio ispred "jaguara".
Dvojica nepoznatih mladića potegla su automate i ispalila po rafal u Petrovića i Bogdanovića, Dodali su gas i sjurili se preko Brankovog mosta prema Novom Beogradu. Gomila vrelih čaura ostala je na asfaltu, a u "jaguaru" dva tela su klonula sa sedišta. Pojavilo se i zeleno svetlo na semaforu, ali to više nikome nije bilo važno.
Nagađalo se, ali se nikada nije zvanično potvrdilo da je ubistvo Petrovića bila osveta za nestanak i likvidaciju Vojislava Raičevića, poznatijeg kao Voje Amerikanac. Mnogi su Bojana pominjali i kao direktno odgovornog za smrt Zorana Dimitrova Žuće, koga je navodno pozvao da se sastanu da bi poslovao sa njegovim prijateljima iz Crne Gore. Žuća je ubijen iste večeri.
Ubice Bojana Petrovića i Zorana Bogdanovića, zvanično, zauvek su ostale nepoznate.
Kamere, ograda pod naponom i vuk
Bojanova vila nalazila se u slepoj ulici, svuda su bile okolo kamere, a ograda je bila pod visokim naponom. Ako bi neko nekako uspeo da isključi struju i preskoči ogradu, za njega je Bojan imao posebno iznenađenje. U dvorištu se nalazio kavez sa pravim vukom koji je puštan ako bi Bojan uočio nekoga u dvorištu.
Vlastine tri oproštajne večere
Samo nekoliko meseci posle likvidacije Bojana Petrovića njegov otac Vlasta, koji kao da je predosetio da neće dugo živeti, priredio je u Beogradu tri oproštajne večere. Zvanično, opraštao se od prijatelja pred put u Švedsku. Nezvanično, šaputalo se da se Vlasta opraštao od života. Tako je i bilo, jer je vrlo brzo ubijen u Haleu.
Jednom su na dojavu da je Bojan u kući sa kurirom i nekoliko kilograma heroina, ispred kapije kuće Petrovića došli policajci. Niko od njih nije smeo da uđe prvi. Kad je u jednom trenutku iz dvorišta izašao čovek sa torbom, startovali su ga ubeđeni da je to kurir koji nosi novac ili drogu. Ispostavilo se da je bio vodoinstalater. U tom trenutku iz dvorišta su kolima izleteli Bojan i kurir sa "kalašnjikovima", noseći torbe sa heroinom i parama, ali policija nije imala odobrenje da puca.
Bojana je najbolje opisao bivši policajac: "Svaki opasan kriminalac želeo bi da izgleda kao on.“ Nije bio ni nalik uobičajenoj predstavi o kriminalcima, što je često uspevao da iskoristi u teškim trenucima uz nevin osmeh i lik dobrog dečka. Voleo je da priča za medije i sllika se.
Vlasta Petrović, zvani Crnogorac, otac Bojana Petrovića, veliki boem, kockar tople ruke, šarmer i iskusni delinkvent u Švedsku je došao još 1966. godine, jedni kažu kao obaveštajac, a drugi kao gastarbajter. Vlasta Petrović slovio je za čoveka koji je proizveo neke od najuspešnijih operativaca bivšeg DB-a, ali su, po svemu sudeći, njegova prijateljstva utrla i put kojim je Bojan krenuo sa prvim danima punoletstva.
Vlasta je sa Arkanom bio pajtos, obojica su voleli kocku i Nataliju, Željkovu devojku i suprugu. Prvi je poštovao kao otac snaju, a drugi je bio zaljubljen u nju toliko da je slušao kao majku.
Hapšenje snimala televizija
Kad je Bojan stigao u Švedsku, otac mu je bio u zatvoru jer je, kad je napadnut u svom noćnom klubu, ubio napadača navodno u samoodbrani, ali je ipak osuđen na robiju. Sa 22 godine je od oca preuzeo razrađen i unosan posao vođenja bara. Radio bi petnaestak dana, potom dvadeset putovao po Evropi: Kopenhagen, Amsterdam, Hamburg, Frankfurt.
Vođenje noćnog kluba ga nije privlačilo uprkos velikom novcu koji je donosilo. Radije je iz čistog hira u Malmeu, Geteborgu, Stokholmu sa tada nadaleko poznatim Čarlijem i Hasom živeo od pljački i reketa.
- Mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana, jer su nas se plašili. Lično sam pregovarao sa vlasnicima grčkog restorana "Bahus". Odbili su nas, pa smo otišli tamo sa kanisterom benzina i počeli da polivamo restoran. Vlasnici su se odmah predomislili i pristali da nam plaćaju 25 odsto od prihoda. Velika zarada, restoran je odlično radio, imao je oko 500 stolova - pričao je Bojan sa radošću o tome.
U Stokholmu je uhapšen pred televizijskim kamerama samo nekoliko dana pre planirane pljačke bogatog Turčina.
- Ocinkario nas je naš čovek. Bili smo u šteku iz kog smo odlazili da pratimo Turčina. Pljačka je bila komplikovana, jer je živeo sa mnogobrojnom porodicom. Tog jutra me je probudio pucanj, pogledao sam kroz prozor i video pet policijskih kombija, specijalce sa šlemovima i pancirima. Ispalili su suzavac. Čarli je zgrabio dva pištolja i pošao ka vratima, ali sam ga zaustavio, jer bi nas pobili. Pozivali su nas preko megafona da se predamo. Otvorio sam vrata i dobio udarac kundakom u čelo - pričao je kasnije Bojan.
Sa Giškom u Poljskoj
Bio je to kraj dvonedeljne potrage za grupom mladića koja je usred grada pretukla policijsku patrolu, razoružala je i pobegla službenim kolima za Malme. Ubrzo su otkriveni, uhapšeni i osuđeni na po sedam godina zatvora. Nijednu od prethodnih pljački nisu priznali, a policija nije imala dokaze.
Posle dva pokušaja bekstva razmestili su ih u posebne zatvore. Kad je u trećem pokušaju uspeo da pobegne, Petrović se domogao Danske, zatim i Poljske. Plate Poljaka su tada bile oko 60 maraka, a naši kriminalci su u džepovima imali i više desetina hiljada.
- Jednom smo Giška i ja išli u Ščećin. On je imao 60.000 maraka i 10.000 dolara, a ja 15.000 maraka. Poljaci su tada bili bukvalno gladni. Da su znali šta imamo kod sebe, sigurno bi nas ubili. Ne znam kako se pročulo da je došao Giška, najjači srpski kriminalac, i pojavila se neka nabildovana budala. Hteo je da se bije s njim, da polože po 200.000 zlota, oko 3.000 maraka. Giška je izvadio 3.000 maraka, rekao mu da uzme pare, da je jači, i tako je izbegao nepotrebnu tuču. Posle nas je ovaj svuda pratio, njegovi ljudi su nas čuvali - sećao se Petrović.
Kasnije se upoznao s poznatim beogradskim kockarom koji mu je objasnio da se u bakari, koja se tada najviše igrala u Švedskoj, može uspešno manipulisati. Sistem je, kao i u svim prevarama, bio jednostavan. Prvo veče je njegov prijatelj namerno izgubio 6.000 maraka, pa su ostali kockari mislili da je stigla ovca za šišanje. Sutradan im je, međutim, Bojanov saučesnik odneo 100.000 maraka, naredne večeri još 70.000. Kad su posumnjali da nešto nije u redu, bilo je kasno. Tek posle nedelju dana shvatili su da se ni u jednom špilu velike karte ne pojavljuju u crvenoj boji. Isto su pokušali i u drugoj kockarnici, ali ih je vlasnik otkrio.
Ubica Rubežića i narko-bos
Kad je, 1985. godine, uštedeo dosta novca, poželeo je da razbojništva ostavi za sobom i kupi lokale u Beogradu. Međutim, sukob između njegovog prijatelja Borisa Petkova i Ranka Rubežića promenio mu je planove.
Ranko Rubežić i ilustracija ubistva
Rubežić je zbog sukoba s Petkovim, čiju pozadinu niko pouzdano nije znao, nameravao da ga likvidira. Rubežićev preki karakter dozlogrdio je i njegovim prijateljima Vuji i Dadilji, sa kojima su Petkov i Bojan Petrović odlučili da ga likvidiraju. Rubežića su sačekali ispred na Konjarniku i ka njemu ukupno ispalili oko 60 metaka, od kojih ga je pogodilo 30. Likvidacija Rubežića ostala je zabeležena kao prvi mafijaški obračun u Srbiji.
Na suđenju Petrović i Petkov nisu priznali da su i sami ispalili hice u Rubežića. Sud to nije uspeo da utvrdi. Osuđeni su za saučesništvo i kažnjeni sa po pet godina zatvora. Žalili su se, ali im je Vrhovni sud povećao kaznu, Petkovu na sedam, Petroviću na šest godina.
Pričalo se da je Bojan bio jedan od vodećih narko-bosova. Da bi u tome uspeo, kako su tvrdili poznavaoci beogradskog podzemlja, morao je da ukloni Gorana Vukovića Majmuna, Dragana Joksovića Joksu u Švedskoj i Zorana Dimitrova Žuću na Konjarniku. Kao počinioci tih likvidacija nezvanično su pominjani izvesni Roga, zatim Voja Amerikanac i sam Bojan Petrović. Sva trojica su te 1998. godne već bili ubijeni.
Bonus video:
(Espreso Vesti / 24 sedam / Mirjana Stojadinović)