IZ PRVE RUKE
MOJE SEĆANJE NA 3. MAJ! Od vesti da je samo ranjen čuvar škole do saznanja DA JE UBIJENO 9 UČENIKA I DRAGAN!
Čini mi se da će mi taj dan zauvek ostati urezan u sećanju
Ušli smo u finiš 2023. godine koju ćemo pamtiti nažalost većim delom po najgorim mogućim događajima u kojima je mnogo mladih izgubilo živote. Ovu godinu obeležila su dva stravična masakra, u OŠ "Vladislav Ribnikar" i selima Malo Orašje i Dubona. Jedno je sigurno, nikada ne smemo prepustiti zaboravu deset života koji su okončani u prostorijama škole, kao i devetoro mladih života koji su ugašeni u mladenovačkim selima.
Kobnog 3. maja za vreme prvog časa u OŠ "Vladislav Ribnikar", trinaestogodišnji dečak ubio je devet svojih vršnjaka u čuvara škole Dragana Vlahovića.
Sa dva pištolja i municijom u rancu ušao je u prostorije škole, najpre usmrtio čuvara, zatim dve učenice petog razreda koje su bile dežurne, pa ušao u kabinet istorije u svoj razred i počeo da puca po učenicima svog odeljenja.
Tom prilikom usmrtio je jednog dečaka i osam devojčica i još svojih školskih drugara ranio. Živote su izgubili Andrija Čikić, Ema Kobiljski, Adriana Dukić, Katarina Martinović, Angelina Aćimović, Mara Anđelković, Sofija Negić, Ana Božović i Bojana Asović.
U "Ribnikaru" je tog dana trebalo da bude organizovano slikanje, pa su se učenici posebno spremali za taj dan, međutim, ispostaviće se da se već za vreme prvog časa sve pretvorilo u horor!
Novinari Espresa kao i ostale kolege iz Srbije i regiona našli su se tog jutra ispred škole. Iako nam je prvobitno javljeno da je došlo do pucnjave, a na putu do tamo saznajemo da je pucao učenik škole i da je, kako se tada pisalo, ranjen čuvar, niko od nas nije ni slutio kakav se zločin dogodio unutar poznate beogradske škole. Tog jutra na teren smo išle koleginica i ja.
Kada smo stigle na lice mesta, policija još uvek nije potpuno blokirala prolaz, a zatekle smo već nekoliko roditelja koji su prvi stigli da pokupe decu iz škole. S obzirom da škola ima dva ulaza, prilaz je bio dozvoljen samo na malom ulazu dok je veliki već tada bio zatvoren. Zatičem čuvara škole koji mi saopštava da ima mrtvih i ranjenih, njegove reči odzvanjaće mi u glavi verovatno do kraja života: "Strašno, unutra ima pet, šest mrtvih, učenik tu mali je pucao, ubio je mog kolegu Dragana. Ima mnogo mrtve i ranjene dece i nastavike je upucao", u dahu mi je rekao čuvar koji je radio na malom ulazu.
Ipak, zdrav razum mi nije dozvoljavao da ovakvu informaciju prihvatim, čak koliko se sećam, to nisam ni prenela kolegama iz redakcije jer mi je zvučalo jako, ako smem da kažem, filmski. Znate, radi se o detetu od 13 godina, to je škola, svi smo završili školu i teško je poverovati da je tako nešto moguće. Upitala sam čuvara da mu se nije učinilo da je toliki broj mrtvih, da nisu oni zapravo ranjeni, na šta mi je on uspaničeno tvrdio da je siguran da ima mnogo ubijene dece!
Ubrzo su policajci počeli da izvode decu po odeljenjima, a pristizao je sve veći broj roditelja. Izlazili su prvo mlađi razredi, a svako drugo dete izašlo je uplakano. Zauvek će mi ostati urezana slika roditelja koji trče prema svojoj deci, plaču i oni, grle svoju decu i čvrsto ih držeći za ruke odlaze kućama.
Pre nego što se krenulo da evakuacijom dece, izveden je dečak u crnom džemperu i farmerkama sa crnom jaknom preko glave, izvela su ga dvojica inspektora. Stavili su mu lisice na ruke i ubacili ga u službeno vozilo, bila sam na svega pet metara od masovnog ubice. Jezivo zaista.
Na licu mesta se spekulisalo svašta, počelo je otvoreno da se govori o tome da ima nekoliko ubijene dece, ali ponovo naglašavam, kako meni tako je i kolegama bilo jako teško da tu informaciju prihvate. Lično nisam verovala sve dok MUP Srbije nije poslao zvanično saopštenje o razmerama ovog zločina. Javljeno je da je u tom momentu ubijeno osmoro maloletnika i čuvar škole, jedna devojčica kasnije je preminula u bolnici. Ranjena je nastavnica istorije koja je tog jutra držala čas učenicima VII/2 u koje odeljenje je išao i sam dečak ubica. Šok, tuga, neverica...
Sva deca iz škole su bila evakuisana u momentu kada nama stiže to saopštenje. Sva osim onih koji će se tog jutra roditeljima vratiti u kovčegu... U tim trenucima, još nekolicina roditelja, baka i sestri nalazi se ispred "Ribnikara" zajedno sa nama, oni čija deca nisu izašla iz škole. Kako policija nije ništa saopštavala tim ljudima, neko od kolega preneo je roditeljima zvaničnu informaciju koja je saopštena, tada su usledile jako uznemirujuće scene.
Sećam se jedne žene koja je sedela na stepeniku ispred lokala koji se nalazi nešto ispod škole, prošla sam pored nje i videla da je u strašno teškom stanju, u sledećem trenutku počela je glasno da plače i doziva svoje dete. Osetila sam tu bol ako se to uopšte može kazati tako, ali zaista jesam. Pozvala sam lekarski tim iz saniteta koji je bio pored i ponudili su joj lekove za smirenje, ali odbila je to uz rečenicu "Ma šta će mi to, šta će mi bilo šta kad nje nema".
Nakon toga smo uspeli da dođemo do informacija o deci koja su se nalazila po bolnicama u Beogradu i nekim roditeljima su pomogle da saznaju gde su njihova deca. Ubrzo je roditeljima stigao poziv da se jave u PS Vračar i tamo su im saopštene užasne vesti, da njihove dece više nema...
Ispred "Ribikara" ostale su novinske i televizijske ekipe i veliki broj policije. Vratiću se na trenutak u kom sam opisala kako je izgledalo hapšenje dečaka koji je počinio ovaj masakr, strašna je činjenica da ste gledali u trinaestogodišnje dete i pomisao na to da je ono bilo spremno i počinilo jedan od najmasovnijih zločina u celom svetu. U Srbiji su se i ranije dešavala masovna ubistva, ali škola je nekako bila bezbedna zona i nikada se ništa slično nije dogodilo na našim prostorima. Mesto u kom svako dete treba da se oseća sigurno, mesto koje nazivamo druga kuća u kom učimo, razvijamo se, družimo se, vaspitavamo, postalo je najnebezbednije tog 3. maja!
Maloletni dečak koji je počinio ovaj nezapamćeni masakr za isti NEĆE ODGOVARATI što je posebno uznemirujuća činjenica. On je prema našem zakonu krivično neodgovoran jer je zločin počinio sa nepunih 14 godina. On je nakon saslušanja prebačen na psihijatrijusku kliniku u kojoj se i dalje nalazi pod budnim okom lekara i policije.
Otac dečaka se nalazi u pritvoru, a optužnicom je obuhvaćena i majka dečaka koja se brani sa slobode. Optužnica koju je Više javno tužilaštvo u Beogradu podiglo protiv oca i majke dečaka ubcie donekle je rekonstruisala sam masakr. U istrazi protiv oca svedočio je i dečak ubica, i praktično opisao zločin koji je počinio.
U Palati pravde krajem oktobra počelo je suđenje roditeljima dečaka ubice po privatnim tužbama 27 članova porodice žrtava iz OŠ "Vladislav Ribnikar". U pitanju je parnični postupak po prijavi koju su porodice podnele, a u kojoj su istakle imovinsko pravni zahtev zbog pretrpljenog duševnog bola usled smrti bliskog lica, kao i zbog straha. Tuženi su dečak ubica (14), njegova majka i otac.
Mene je "Ribnikar" i sve emocije koje sam u sebi zadržavala dok sam bila ispred škole stigao kada sam došla kući i sutradan. Duboko sam razmišljala o svemu, gde sam bila, šta sam radila i šta se dogodilo. Bila sam slobodna četvrtak i petak, kao i vikend posle toga i pokušavala sam da se saberem od svega, a onda je u četvrtak uveče stigla nova vest - masovno ubistvo u selima Malo Orašje i Dubona.
Presekla sam se kada sam pročitala!
U mladenovačkim selima nisam bila, ali sam pomno pratila šta se tamo dešavalo. Posebno me uznemirila činjenica koliko dugo se tragalo za masovnim ubicom koji je usmrtio devetoro ljudi i satima se nalazio u bekstvu.
Tuga, muk, neverica obavili su Malo Orašje i Dubonu od trenutka kada je devetoro mladih, nedužnih ljudi, ubijeno iz čista mira, u pomahnitalom napadu Uroša Blažića (20).
Više javno tužilaštvo u Smederevu posle višemesečne istrage podiglo je optužnicu protiv Uroša Blažića, a tada su otkriveni jezivi detalji zločina koji ukazuju da je Uroš Blažić ispalio najmanje oko 85 hitaca u svoje žrtve. Ova brojka nije broj ispaljenih metaka, već broj povreda koje su imale ubijene i ranjene žrtve.
Uroš Blažić ubio je devet osoba, a ranio njih 12.
U Malom Orašju ubijeni su Petar Mitrović, Nikola Minić, Marko Mitrović, Aleksandar Milovanović, Lazar Milovanović, Nemanja Stevanović. U Duboni su život izgubili Dalibor Todorović i rođeni brat i sestra Milan i Kristina Panić.
Mladići i devojke iz Malog Orašja skupili su se 4. maja uveče kod spomenika "Palih boraca" u svom selu gde su uz piće i muziku planirali da provedu veče, a onda je u jednom momentu ispred spomenika svoj automobil parkirao Uroš Blažić i iz automatske puške poceo da puca po njima.
Tom prilikom okrivljeni Uroš Blažić je ubio šest osoba, ranio još četiri osobe, dok je na još četiri oštećena lica pucao, ali ih je promašio.
Zatim je seo u svoj automobil i uputio se ka susednom selu Dubona koje je na svega 10 minuta vožnje. Na ulasku u selo zatiče nekoliko ljudi koji su izvodili radove na ogradi dvorišta, iz pištolja puca ka njima i tom prilikom ranjava nekoliko njih.
Blažić se nakon toga ponovo odvezao vozilom nedaleko odatle do Osnovne škole "Momčilo Živojinović" gde je zaustavio automobil, ušao u dvorište škole i tom prilikom iz automatske puške počeo da puca u pravcu više osoba koja su se tu nalazili. Tada je ubio Dalibora, Milana i Kristinu, a ranio još četvoro okupljenih.
Porodica ubijenih i ranjenih ubrzo saznaju šta se dogodilo, a ekipe policije i Hitne pomoći transportovali su ranjene. Neki od njih i dalje se nalaze na bolničkom lečenju, a neki će do kraja života imati posledice ovog jezivog događaja.
Inače, nakon masovnih ubistva Blažić se daje u beg i tada kreće opsežna potraga za masovnim ubicom!
Kako se navodi u optužnici, bežeći sa lica mesta, u selu Šepšin, uočio je parkirano putničko vozilo sa ključem za startovanje u kontakt bracvii sa istim se odvezao u blizinu naplatne rampe u Malom Požarevcu gde je ostavio vozilo koje je čekalo na naplatnoj rampi gde je uz pretnju aktiviranja ručnih bombi prinudio oštećenog vozača da nastavi kretanje vozilom kako bi izbegao policijske službenike, dok je u vozilu bila putnica. Odatle su nastavili kretanje prema mestu u opštini Ub gde je oštećena putnica izašla iz vozila i kojoj je zapretio da ne sme ništa da prijavi. Potom je naredio vozaču taksi vozila da ga odveze do sela Vinjište na teritoriji Kragujevca, gde je kasnije pronađen i lišen slobode od strane policijskih službenika u prepodnevnim časovima.
U javnosti je zatim osvanuo još jedan poražavajući podatak - ubica može biti osuđen na maksimalno 20 godina zatvora jer je u trenutku zločina nije imao navršenu 21 godinu. Ova vest dodatno je pogodila naročito članove porodica ubijenih i ranjenih, a sama pomisao da bi Uroš Blažić u svojoj 40. godini mogao da izađe na slobodu je prilično jeziva i u neku ruku nedopustiva.
Uhapšeni otac, ujak i brat od ujaka masovnog ubice
Istragom je utvrđeno da je okrivljeni Radiša Blažić u kući u kojoj je živeo, neovlašćeno držao veću količinu vatrenog oružja, municije i eksplozivnih materija i da to jedan pištolj, jedan revolver, 241 komada metaka različitog kalibra, crni barut u količini od ukupno 854.38 grama, kao i različite delove za oružje zbog čega se i dalje nalazi u pritvoru.
I rođaci držali oružje
Goran i Boris G. iz Kragujevca, optuženi su zbog postojanja sumnje da su izvršili krivično delo Nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i stavljanje u promet oružja i eksplozivnih materija, jer su u kući u pomoćnoj prostoriji neovlašćeno držali veću količinu oružja, municije i eksplozivnih sredstava. Obojica se nalaze u pritvoru.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: Pucnjava u školi na Vračaru „Vladislav Ribnikar“
(Espreso/Dijana Spasov)