ZNALA JE DA JOJ MUŽ IMA LJUBAVNICE U SVAKOM SELU: Jedno mu nije oprostila, uzela je pištolj i...

Bila je prva kneginja obnovljenje Srbije, braku sa Milošem kumovao je lično Karađorđe, a njena potresna priča ne ostavlja ravnodušnim.

Srednjeg rasta, lepa i radna, veoma razumna i prema svima dobra. Govorila je lepo, lako i ubedljivo. Veoma pobožna, trudila se da kada je god moguće učini neko bogougodno delo ili pomogne sirotinji. Bila je veoma cenjena u narodu.

Istorija je zapisala da se oblačila veoma jednostavno, od nakita samo prsten i sat, a da je za pojasom uvek nosila dva pištolja, barem sve do 1820. godine. Iz vremena Drugog srpskog ustanka, prilikom bitke na Ljubiću ostaje upisano da se ustanicima koji su krenuli u povlačenje obratila rečima 'Kecelje ženske pašite, pa mi, žene, da idemo da se bijemo!'.

Pored njene čestitosti i hrabrosti, u istoriji je ostala kao bila veoma ljubomorna i slaba na neverstvo njenog muža Miloša, koja su dovela do ubistva Petrije Pljakić 1819 godine. Nakon ubistva Petrije ona je pobegla u Srezojevce, da je Miloš ne bi ubio, ali ju je spasla trudnoća pa se Ljubica u oktobru 1819. godine porodila i na svet donela sina Milana, naslednika.

Koliko je bila plemenita, govori i činjenica da je Veliku, vanbračnu ćerku Miloša Obrenovića, odgajala zajedno sa njihovo osmoro dece.

Od osmoro dece, četvoro je rano umrlo, a kada je sahranila i sina Milana, samo 26 dana nakon što je došao na vlast, crninu više nije skidala.

U nekim istorijskim tekstovima beleži se da je knez Miloš imao jedanaestoro vanbračne dece i da je kneginja Ljubica za mnoge afere znala, pa je Stanu iz Stragara čekala ispod mosta u Kragujevcu kako bi joj presudila , ali je uhvaćena i kažnjena sa 25 batina. Da ne bi presudila i Jelenki, čuvenoj Maloj Gospođi, preseljena je u konak u Beograd.

Od 1825 godine, Ljubica i knez Miloš nisu živeli zajedno, a zapisi kazuju da je bila jednostavna i dostojanstvena žena, koja je od nakita jedino nosila sat sa lančićem i burmu. Često je srpskim ženama poručivala da treba da se manu bespotrebnog kićenja i da se zadrže u jednostavnosti svojih života.

Ono što mužu nikada nije oprostila jeste ubistvo kuma Karađorđa i lično je negovala odnose sa Karađorđevićima, pa je sa kumom Jelenom ostala u dobrim odnosima sve do kraja njenog života 1842. godine, kada je kneginja Ljubica organizovala sprovod i sahranu u Topoli.

Miloš je 1839. godine napustio Srbiju i otišao u izgnanstvo, a na njegovo mesto došao je njihov najstariji sin Milan, koji je nakon 25/dnevne vladavine, preminuo, pa ga je nasledio mlađi brat Mihailo, koji je vladao u dva mandata.

Kneginja Ljubica otišla je u izgnanstvo, u tadašnje Austrijsko carstvo, u sadašnji Novi Sad. Posle Miloševog odlaska iz Srbije, promenila je stav, aktivno radeći na njegovom povratku, ali bez većeg uspeha, a poslednje dane svoga života provela je u kajanju zbog toga što je presudila Petriji.

Preminula je 26. maja 1843. godine u 58. godini života. Sahranjena je u manastiru Krušedol, na Fruškoj gori.

(Espreso/LepoteSrbije/Prenela T.Š)