CRNA SVADBA NIJE NAJGORI VLAŠKI OBIČAJ, VEĆ OVO: Od ovih stvari će vam proći TRNCI KROZ TELO, jedan je baš JEZIV

Zapadna Srbija je poznata po svojim drugačijim običajima i mističnom velu tajni, koji se nadvija nad njihovom kulturnom baštinom. Prožeta je raznim paganskim motivima i verovanjima.

Mitologija Vlaha zanimljiva je jer i mit stvaran . Ona je u stalnoj nadgradnji jer se i danas beleže pojave novih kreacija.

Kult predaka i „Svekrva na tavanu“

- Kult predaka prepoznaje se i danas u običajima Srba. Jedan od njih je i prenošenje mlade preko praga, jer se verovalo da tu obitavaju duše predaka. Nekada su se preci sahranjivali pod pragom, to je zaboravljeno, ali je kult očuvan određenim religijskim ponašanjem kroz vekove. Mnoge radnje u običajnoj praksi imaju cilj da umilostive duše predaka. U ranijim periodima mlada je preskakala i ljubila prag kuće u koju dolazi. U vezi sa ovim kultom postoji i jedan zanimljiv običaj opisan u zapisima Veselina Čajkanovića, „Svekrva na tavanu“, koji se praktikovao u okviru ciklusa svadbenih običaja. Po dolasku mlade, njena svekrva igra na tavanu neposredno pre gozbe i na taj način poziva duše predaka na slavlje. Cilj je da se preci ne uvrede i što lakše prihvate novog člana porodice. Preci se “pozivaju na gozbu“ i u drugim prilikama, običajima vezanim za Badnje veče, (pijukanje ispod stola), Krsnu slavu, Zadušnice i dr. Žito koje mlada baca iz sita po dolasku u novi dom, takođe je vezano za kult predaka. Svekrve danas ne igraju kada dočekuju svoje snahe, međutim u restoranima gde se proslavlja svadba, veoma često mladoženjina majka najviše igra i naručuje pesme, od nje to očekuju i gosti. Da li to u pozadini ima i neko ritualno značenje, to je već u domenu istraživanja, objašnjava etnolog.

Iglari ćute, jer mlada ne plete.

- Postoji jedan stari srpski običaj u okviru svadbenih rituala koji se održao u mioničkom kraju. U nekim selima Zapadne Srbije i danas uz brojne običaje vezne za svadbe i venčanja, prektikuju se i iglari. Nakon venčanja, uveče kada mladenci dođu kući, a mlada prvo veče provodi u novoj kući, dolaze iglari. Iglari su mladići i devojke, obično mladine sestre i braća. Oni nose korpu od pruća u kojoj se nalazi raznobojno pletivo u koje su udenute igle, započeti rad, obično dečje čarapice, pogača i ogledalo. Dok prelaze prag i donesu do mlade pletivo ne smeju progovoriti ni jednu jedinu reč. Ostali gosti sa mladoženjine strane ih zadirkuju pitanjima i šalama kako bi ih naveli da progovore. Kada stignu do sobe u kojoj je mlada, sa praga joj bacaju korpu u krilo i valja se da se pletivo prospe. Mlada kupi pletivo i vraća ga u korpu a onda uzima započeti rad i nastavlja ga. Sve dok ona ne započne pletenje iglari moraju da ćute. Ovo je izuzetno stari običaj koji se održao u fragmentima u nekim delovima Srbije. S obzirom na predmete koje donose iglari, ovom radnjom nastojali su da obezbede na prvom mestu plodnost, (dečji komad odeće), blagonaklonost predaka (pogača), i zaštita od uroka (ogledalo). Ovaj neobični ritual je svojevrsni obred prelaza kojim se simbolično obeležava početak novog života - ističe Ivana Đurić, etnolog.

Tabu strndžanja i rušenje mita

Još jedan "šokantan" vlaški običaj koji je zbog neslaganja etnologa ostao da lebdi između mita i stvarnosti je strndžanje.

Naime, momci i devojke bi se sakupili u centru sela. Zatim bi momci prilazili devojkama i odvodili ih na mesta gde mogu da se osame, a devojke bi obavezno prihvatale poziv. Neretko su dolazili u pratnji roditelja koji su imali ulogu savetnika.

- Mada su postojali radovi na temu predbračnih odnosa mladih u Istočnoj Srbiji, sam običaj strndžanje je češće među etnolozima okarakterisan kao mit. Studije su nastale na osnovu usmenih kazivanja. Usmena kazivanja i u Srbiji, po svedočenjima o odnosima mladih početkom 20 vek, govore da devojke nisu stupale u intimne odnose pre braka, ali u intimnom kontaktu sa momkom bilo je dozvoljeno maženje od struka na gore. Po mišljenju vrsnog poznavaoca vlaške kulture, etnologa Pauna Es Durlića, ova usmena kazivanja imala su prevashodno pedagošku funkciju - ističe Ivana Đurić, etnolog.

Upaljena sveća i svet mrtvih - Priveg

"Priveg je jedan od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope. On je u svoj punoći i svežini sačuvan u obrednoj praksi Vlaha Ungurjana severoistočne Srbije. Za Vlahe je priveg ("privjegju") "vatra za one koji su umrli bez sveće", dok je kod Rumuna priveghiu "noćno bdenje uz odar pokojnika". U obrednoj praksi Vlaha priveg se praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti. Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela.

U ceremonijalnom smislu, porodični priveg kod Ungurjana nije svuda isti. Suštinska razlika je u prisustvu ili odsustvu elementa veselja, odnosno igranke otvorenog tipa koja traje do duboko u noć i kojoj mogu da prisustvuju svi koji to žele. Tamo gde se priveg završava svetkovinom, kao u slivu Porečke reke na primer, upravo se po broju prisutnih ljudi, bučnosti muzike i razuzdanosti igre ceni uspešnost same manifestacije.

Daju se prilične svote novca ne zbog toga što mrtvi "vole muziku i igru", kako se ponekad tumači, već se ulaže u obnovu društvenog statusa porodice koja je u periodu žaljenja bila izolovana od određenih oblika društvenog života sela. Integritet i stabilnost su imanentne potrebe ovakvih ljudskih aglomeracija, i ka njihovom održanju usmerene su mnogobrojne individualne i kolektivne običajne aktivnosti njihovih članova. Odsutvo veselja nije uzrokovano obrednim propisima, već materijalnim stanjem porodice koja priređuje običaj.

Treba naglasiti da se porodični priveg ne priređuje svakom pokojniku, već samo onom koji je umro bez sveće. Umiranje "u mraku" smatra se najvećom tragedijom koja može čoveka da zadesi i porodica umrlog ima u takvom slučaju veliku obavezu da učini sve kako bi mu pomogla "da izađe na svetlo". Svet mrtvih je kod Vlaha danas, u kulturnom smislu, sinkretistički višeslojan, ali se može lako uočiti da je u njegovoj osnovi veoma dobro očuvan koncept tamnog vilajeta. Na to nas, na primer, upućuje običaj čuvanja umirućeg kako se ne bi desilo da izdahne bez sveće u ruci, jer mu je ona potrebna ne samo kao osvetljenje na putu do carstva mrtvih, već i da bi mogli ostali pokojnici da ga vide kad tamo stigne. On isto tako može da vidi samo one koji imaju sveću u ruci.

Carani u Negotinskoj krajini i Vlasi u Porečkoj reci za umrle "u mraku" izrađuju naročitu sveću ("lumanarja rajuluj") i to po mogućstvu još za dan sahrane, ili najkasnije za četrdesetnicu. U Zviždu, Homolju i Gornjem Peku, gde je ova sveća manje poznata, za izvođenje pokojnika "na svetlost" žrtvuju belog petla. Uz žrtveni kolač "preskuru" na kojoj se nalaze 44 upaljene sveće, petao se nameni i preko prozora preda nekom licu izvan familije (Zvižd), ili odmah tu pod prozorom zakolje (Gornji Pek). U osnovnoj svojoj nameni, dakle, priveg ima luminalni karakter, ali istovremeno on greje pokojnika, jer pored toga što je mračan, svet mrtvih je po shvatanju Vlaha i veoma hladan.

Sveća

Sem paljenja i namenjivanja vatre, i opšteg veselja uz muziku, ovaj običaj je, inače, u ostalim elementima potpuno istovetan sa daćom ("pomanom") koja se daje pokojnicima umrlim sa svećom u ruci. To znači da sadrži, kao osnovne elemente, izlazak na groblje radi buđenja i prizivanja pokojnika, namenjivanje odeće i stvari za ličnu upotrebu, zatim "puštanje" vode i na kraju samu "pomanu", odnosno obrednu trpezu sa kultnim jelima.

I sami Vlasi kažu: "dăm pomană ku privjegj" ("dajemo pomanu sa privegom"). U suštini, ovakve složene obredne obaveze živih prema mrtvima, koje podrazumevaju zadovoljenje njihovih ne samo duhovnih i emocionalnih potreba već i telesnih, počiva na prastarom, preanimističkom verovanju da se posle smrti duša i telo ne razdvajaju već da čovek ostaje celovit; šta više, sada čak sa rafiniranijim psihofiziološkim prohtevima! U etnološkoj teoriji, ovakav tip verovanja naziva se animatizam - navodi Paun Es Durlić.

(Espreso/Srbija danas)