"BELA DEVOJKA SA CRNIM GLASOM" Srpkinja koja je obeležila jednu epohu RASKOŠNIM GLASOM, žena VREDNA DIVLJENJA

Uskoro će biti šest decenija kako Nada Pavlović suvereno vlada domaćom džez scenom. Odavno je dobila priznanje da je bela žena sa crnim glasom, i to od najvećih džezera.

Njenoj interpretaciji i vokalnim kvalitetima divila se legenda džeza Ela Ficdžerald dok ju je slušala u klubu Hotela „Jugoslavija“. Nastupala je i sa džez orkestrom Djuka Elingtona, sa Čikom Korijom...

Odbila je i ponudu da se kao nova članica priključi disko bendu Boni M. Nikada se, kaže, nije pokajala. Nada ima 74 godine i isti onaj glas devetnaestogodišnje devojke koja je pobedila na festivalu „Akordi Kosova“. Ubrzo je, kao zamena čuvenoj Nadi Knežević, sa orkestrom Radio Prištine otišla na šestomesečnu turneju u Nemačku.

Bila sam Alisa u zemlji čuda

– Imala sam sreću da tamo odem sa finim i pametnim ljudima. Nastupali smo u američkom Oficirskom domu i nikada neću zaboraviti taj prvi odlazak u inostranstvo. Visbaden mi je zauvek u sećanju. Posle skromnog okruženja u kome sam živela to je za mene bilo kao da sam ušla u neku drugu dimenziju, neku bajku. Dragoceno, neprocenjivo iskustvo za jednu džez pevačicu iz komunističke zemlje, koja peva njihovu muziku, pritom ne zna engleski. Lako sam se utopila u tu sredinu i zavola džez muziku i ta ljubav traje do dana današnjeg – seća se prvih nastupa.

Ostavili su dobar utisak svirajući standardne džez numere i tada modernu bosa novu. Tada je to bila Zapadna Nemačka u koju je došla na šest meseci, a ostala šest godina nastupajući u američkim klubovima.

– Bila sam fascinirana načinom života i osećala se prelepo, kao Alisa u zemlji čuda.

Gde god da su nastupali, tretirali su ih kao domaći bend u klubu, a na specijalna gostovanja dolazile su velike američke zvezde poput Arete Freklin i Pletersa.

– Bili su velike zvezde, a ponašali su se kao normalni, jednostavni i opušteni ljudi, koji su nam prilazili da se upoznamo i družimo. Bili smo im zanimljivi što tako dobro pevamo njihovu muziku, a dolazimo iz komunističke zemlje. Često smo se posle svirke svi zajedno opušali uz muziku i to su bili najbolji provodi. Onako opušteno, uz sešn za našu dušu, a muzičari znaju koliko to ume da bude lepo i neponovljivo.

Nisam htela u London

U Nemačkoj je srela Mihajla Jakovljevića, poznatog džez basistu i velikog šarmera. Spojila ih je obostrana ljubav, pa su pred matičara stali veoma brzo, ona je imala 21, a on 23 godine.

– Meni je bilo prirodno da to promeni moj život. Dobili smo ćerku Kristinu i sina Per Aleksandra i za mene je od tada do današnjih dana porodica na prvom mestu. Razlika između dece je samo jedanaest meseci, pa sa dve male bebe nisam ni mogla da se posvetim poslu, a poznato je da nikada nisam bila naročito ambiciozna. Ja samo volim da pevam i nikada nisam razmišljala o tome da gradim neku veliku karijeru. Često me pitaju zašto sam odbila ponudu Lize Mičel iz grupe Boni M. Njena je ideja bila da bi jedna bela devojka bila odlična za njihovu grupu, a pritom peva bolje od njih. To je podrazumevalo da živim u Londonu, što zbog porodice nije bilo moguće – priča bez žaljenja.

Svoju karijeru je napravila po vlastitoj meri. Džez nije bio samo muzika koju voli već i njen stil života. Nije bila žena sa velikom ambicijom, pevala je kada je to želela i ponosna je na to što nikada nije dozvolila da je karijera uzme pod svoje. Nije mnogo snimala jer je uvek više volela živi kontakt sa publikom.

– Čuvena Džozefin Bejker, pevačica koja je bila veliki humanista sa mnogo usvojene dece, zapazila me je kada sam pevala u Oslu i ponudila mi je da otpevam dve numere na njenom nastupu. To sam uradila, ali nisam prihvatila da sa njom nastavim turneju. Nemam čak ni puno fotografija koliko je tu bilo fantastičnih stvari. Moja generacija nije ni težila ka tome da sve beleži, nama je sve to ostalo u glavi i u srcu.

Detetu iz internata treba svaki dinar

Tako se priseća i anegdote sa čuvenim francuskim šansonjerom Šarlom Aznavurom, koji je došao na njen nastup.

– Bio je u crvenom džemperu, a u klub nije moglo da se uđe bez sakoa. Menadžer ga nije prepoznao i nije ga pustio da uđe. Intevenisao je naš bubnjar koji je ustao i dao mu svoj sako. Proveli smo divno veče družeći se uz muziku.

Nada je rođena i odrasla u Aleksincu, a srednju muzičku školu, klavir i flautu učila je u Nišu. Kasnije je prešla u Prištinu gde je upisala Pedagošku akademiju i vrlo brzo je počela da nastupa na lokalnim igrankama. Za nju, dete iz internata, ti prvi honorari su bili važni jer je svaki dinar bio veliki kao kuća. Kaže da potiče iz skromne porodice, ali da u to vreme nije razmišljala o tome jer su gotovo svi slično živeli.

– Odrasla sam u dvorištu aleksinačkog bioskopa i stalno sam gledala filmove, naročito one muzičke sa Doris Dej, Tonijem Stilom... Prosto sam gutala svaki njihov pokret. Želela sam da budem glumica, obožavala sam glumce, mislila sam da su oni najbolji ljudi na svetu. Igrala sam, pevala, glumila, stepovala, imitirala sam sve što sam videla u filmovima – sa radošću priča o detinjstvu.

Sa još većom radošću i ponosom govori o tome da je danas baka Ani, Aleksandri, Urošu i Mihajlu.

– Nijednog trenutka se nisam pokajala što sam zbog porodice odbila neke odista sjajne ponude. Ponosna sam na to u kakve su ljude izrasli moja kćerka Kristina i sin Aleksandar i ne bih to menjala ni za šta na svetu – kaže.

Nada je uvek nasmejana, zrači lepom energijom i dobrim raspoloženjem. I dalje nastupa po klubovima i voli da radi, a glas joj zvuči potpuno mladalački, kao i nekada kada su je zvali „bela devojka sa crnim glasom“.

Bonus video:

(Espreso/Žena)