GORAN SE IZ NEGOTINA DOSELIO U PIROT, A SUPRUGA MU PREVODI ŠTA KAŽU: Iako ga vole, Prioćanci ga i dalje zovu OVAKO

Goran Tobić, diplomirani inženjer poljoprivrede koji se u nekom trenutku svog života iz Negotina preselio u Pirot, objasnio je kao došljak kako je prihvatio lokalni pirotski dijalekt i da li ga koristi u svakodnevnom životu. Takođe, kako došljaci u Pirotu važe za "jebandžije" i "jebandžike", priznaje da je jedan od tih "jebandžija".

Goran je diplomirani inženjer poljoprivrede, rođen u Negotinu. Sa suprugom Danijelom, koja je takođe diplomirani inženjer poljoprivrede ima dve ćerke. Nakon što su ostali bez posla, od 2005. godine ovaj bračni par ima svoju Poljoprivrednu apoteku "Agronom". Goran u Pirotu živi od 1992. godine, ali tvrdi, kao došljaka odnosno jebandžiju, Piroćanci su ga odlično prihvatili, a on je naučio pirotski dijalekt.

Ne smeta im što imaju samo dva padeža

"Jebandžija, osoba koja nije iz doma i koja nije rod: Neću jebandžije da znaju kakvo mi je u kuću, stranac, tuđin. Doš'l jebandžija, mrmlja nešta, ne razbiramo ga. Šaljivo, vulgarno. Muž druge žene, Jebandžija je čuž muž. Jebanžika – žena koja nije iz doma i koja nije rod. Ti si jebandžika, mojete snaje su mi pomile" (Rečnik pirotskog govora, Dragoljub Zlatković)

-Imate li za b'le za kutrence?

– Mislite, za buve?

– Ma ne bre sine, za b’le mi trebe…Kutre mi ima b’le, a ne buve!- priseća se jedne od anegdota Goran Tobić,

Tobić je jedan od došljaka, odnosno na dijalektu jebandžija, koji se vrlo brzo uklopio u ovu sredinu, prihvatio lokalni pirotski dijalekt i koristi ga u svakodnevnom životu.

"Moj prvi susret sa dijalektom bio je na fakultetu. Naime, na grupi za hortikulturu, Danijela (njegova supruga a tada koleginica-prim. a.) je bila jedina Piroćanka. Kao što obično biva, na pauzama, između predavanja, da ubijemo vreme, molili smo je da nam 'prevodi' reči sa srpskog, na pirotski. Inače, moja majka, a zatim i sestra, u Pirotu su završile Pedagošku akademiju, tako da sam ja još kao mali dolazio u Pirot, slušao razgovore na pirotskom i 'pio vodu sa Guševice', sto znači da mi je bilo suđeno da se opet vratim", priseća se Goran, piše Jugmedia.

"Nije bilo moguće da ne progovorim pirotski"

Objasnio je da nakon toliko godina u Pirotu nije bilo moguće da i sam ne progovori "njihovim jezikom"

"Naravno da govorim i mislim da većina ljudi koji dođu iz drugih mesta, kad tad 'progovore' pirotski. Priroda posla mi je takva, da sam svakodnevno u kontaktu sa ljudima, sa Piroćancima, pa volim, onako u šali da malo sa njima 'pooratim'. Njima se to sviđa, pa neki čak i ne znaju da nisam Piroćanac" objašnjava on.

A onda dodaje kako su ga sugrađani prihvatili i da li je za njih i dalje jebandžija.

"Piroćanci su me prihvatili veoma dobro, čak mogu slobodno da kažem odlično. E, sada, da li je to zato što sam jebandžija ili zbog posla kojim se bavim i stručnosti, to već ne znam. Znam da rado dolaze kod nas u apoteku, vole da porazgovaraju sa mnom, da poslušaju savet. Interesantno je da imamo neke ljude koji su nekada bili mušterije, pa su prestali da se bave poljoprivredom, ali svakodnevno dolaze u radnju da posede i popričaju sa nama. Mi ih zovemo 'usvojeni' babe i dede…To su nama dragi ljudi i uvek im poklonimo pažnju, podelimo parče torte, poklonimo sitnice za Novu godinu, odnesemo ponude…", priča Goran.

Supruga mu je bila "prevodilac i tumač"

Kaže da prve godine, kada je počeo da radi u Poljoprivrednoj apoteci, nije mu bilo baš sve poznato.

"Zato sam, kada dođem s posla, tražio od supruge Danijele da mi prevede reči koje sam ja tokom radnog vremena zapisivao. Naredne godine sam počeo da radim sa Jovanom Džunićem, deda Džunom, starim Piroćancem, koji mi je mnogo pomogao da savladam dijalekt. Tako sam, kao taze jebandžija, polako učio pirotski. Gospodin Tomislav Panajotović me je prvi tako nazvao, i naravno, prvi objasnio značenje te reči. Interesantno je da je Danijela, njeni roditelji, ali i cela familija, sa mnom govorila, a ne 'oratila pirotsći'. Meni je to prijalo jer sam to shvatao kao znak poštovanja", objašnjava Goran te dodaje da su dijalekti, bez obzira koji, jako važni za očuvanje lokalnih vrednosti, tradicije, kulture govora, istorije. A da je pirotski dijalekt na neki način već brend, ali da će to i ostati samo ukoliko ostane u okvirima izvornog dijalekta.

Kada su 2005. godine ostali bez posla, Goran je sa suprugom Danijelom, pokrenuo sopstveni biznis. Otvorili su poljoprivrednu apoteku, rade u struci i trude se da svojim savetima pomognu poljoprivrednim proizvođačima. Nedavno, su 1. oktobra proslavili 'punoletstvo' apoteke, 18 godina rada. Imaju dve ćerke Isidoru, koja je master ekonomista i Anđelu, koja je viši radni terapeut.

"Goran voli da se šali sa mušterijama, pa često počne sa njima da 'orati'. Jedna od omiljenih uzrečica mu je 'p’onooo', a voli i kada ga pitaju 'Goki, kvo?' da im odgovori, te, što bi on rekao, komunikacija kraća nego kod Engleza. S obzirom da radimo zajedno, uvek u istoj smeni, ukoliko dođe neka mušterija i počne baš onako, pirotski, da pita i priča, pa koristi neke baš stare izraze, ja sam uvek tu kao 'prevodilac' i tumač", objašnjava Goranova supruga Danijela.

"Preparat mešam sas drvo"

Takođe, porodica Tobić je za portal "Jugmedia" podelila i anegdote iz Apoteke.

-Dobar dan. Imate li za konjoštipi?

Nisam znao šta je konjoštip/konještip. Sreća, Danijela se baš onda zatekla u apoteci i pokazala mi kesu sa rovocidom. Naučio sam da je konjoštip u stvari rovac.

-Dobar dan Gorane. Daj mi smradovi za otrovi za u Barije imam za takvojate na kompiri. (shvatio sam da traži insekticid protiv krompirove zlatice).

Kada neko dođe po preparate za zaštitu, obično pitamo čime je do sada prskao, misleći na naziv pesticida.

– Dobar dan. Treba mi za prskanje.

– A čime ste do sada prskali?

– Pa sas prskalicu!!!

Kad uspemo da izvučemo odgovor, pitamo:

– A sa čime ste mešali taj preparat?

– Pa sas drvo!!!!

Nasmejemo se, a onda sve ispočetka.

Bonus video:

(Espreso/ Blic/ Jugmedia)