SVETA PETKA SE UKAZALA NAŠOJ KNJIŽEVNICI I DESILO SE ČUDO KOJE ĆE ZAUVEK PAMTITI: Ljiljani se desilo nešto PRELEPO

Ljiljana Habjanović Đurović jedna je od najtiražnijih naših književnica, a njeni romani posebno motivišu žene. Priče iz njenog pera su čitane širom regiona, a brojna dela su prevedena i na strane jezike. Ono što je vodi kroz život još otkako je bila devojčica su reči Romena Rolana: „Boriti se, tražiti, ne naći i ne klonuti!“ I danas ih ima na umu kad god se nalazi na raskrsnici, ali jedan događaj od pre skoro tri decenije promenio život u korenu.

Rođena je 1953. godine u Kruševcu, gde je završila i gimnaziju. Potom je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Radila je kao novinar u jednom od najuglednijih časopisa Jugoslavije "DUGA".

Najčitaniji je i najtiražniji srpski pisac od 1996. godine i najuspešnija spisateljica u inostranstvu posle 2000. godine. Autorka je 17 romana, 9 knjiga za decu i 1 zbirke poezije. Neka od njenih najpoznatijih dela su "Petkane", "Igre Anđela", "To je ljubav sveta slila".

A prvo delo “Javna ptica” napisala je 35 godina. Priča je o devojci koja na promiskuitetan način traži ljubav, te se često mogu čuti komentari da je to najerotskija proza koju je napisala.

- To je priča moje mladalačke ženske pobune. U njoj sam digla glas protiv svih moranja i takotrebanja. I istakla potrebu za slobodom. Međutim, problem moje junakinje je što ona, umesto da poleti sopstvenim krilima, ide od jednog muškarca do drugog. Umesto pameti, upotrebljava telo. U vreme kada je knjiga objavljena, devojke poput nje bile su retkost. Danas su, na žalost, u većini. Istovremeno, to je knjiga o usamljenosti. A te erotske scene služe da ogole tu užasnu usamljenost. Jer usamljenost onoga ko fizički nije sam najbolnija je, najgorča i najporaznija - rekla je Ljiljana za "Stil".

Posebnu pažnju ljubitelja njegovog dela imao je roman "Ženski rodoslov", koji prati život nekoliko generacija žena i njihove sudbine koje su isprepletane mrežom problema i teškim položajem žena u 19. i 20. veku. Objavljen je pre 26 godina i preveden je na 11 svetskih jezika, a malo ko zna kolike je poteškoće imala dok ga je pisala.

- Bila je jesen 1995, imala sam četrdeset dve godine i počela sam da pišem roman ”Ženski rodoslov." Loše sam počela. Mučila sam se sa rečima, toliko da sam poverovala da sam izgubila dar. Jednoga dana, dok sam plačući molila za pomoć Svetog Nikolu, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog, u moj um došle su reči: „A zašto se ti, kao žena, ne pomoliš Svetoj Petki?“ I istog časa pred sobom sam videla ikonu Svetiteljke u crvenoj haljini, sa plavom maramom. Do toga časa Sveta Petka nije bila "moja" Svetiteljka. Čak sam pomalo zazirala od nje - priča književnica.

Ističe kako se pojavila niotkuda i da je za nju Sveta Petka u tom momentu bila spas. Da je sudbina umešala prste govori i situacija koja se dogodila njenoj kumi baš istog dana.

- Istog dana popodne javila mi se Dušanka Lukić, kuma koja je krstila mog sina. Ispričala mi je da je toga dana bila u Manastiru Sveta Petka u Izvoru (kod Paraćina) i da je tamo odjednom osetila da treba da uđe u prodavnicu i kupi mi ikonu Svete Petke. Moram da napomenem da ona u to vreme nije bila pobožna i da je manastir posetila kao pomoćnik ministra. I sama zatečena onim što joj se desilo, i snebivajući se, pitala me je da li želim da mi donese ikonu - nastavlja priču Ljiljana.

Ističe da je Svetiteljka na ikoni izgledala poptuno isto kao u njenom viđenju.

- Možete zamisliti moju radost i zbunjenost kada sam otkrila da Svetiteljka na ikoni izgleda isto kao u mom viđenju, i kada smo kuma i ja u razgovoru utvrdile da mi je kupovala ikonu od prilike u isto vreme kada sam se ja prvi put pomolila Svetoj Petki - priča u čudu.

Ta jedna pomisao i taj jedan poziv zauvek su joj promenili život, te se spisateljica svim srcem okrenula Svetoj Petki, počela je da odlazi u crkvu na Kalemegdanu i da shvata ovu svetiteljku kao svoju zaštitnicu.

- Naravno, počela sam da odlazim u crkvicu na Kalemegdanu. Prošlo je pet godina. Onda je došao 29. decembar 2000. godine. Petak. U kapeli Svete Petke, dok sam čekala da celivam ikonu nad svetim izvorom, javila mi se misao, kao jasan nalog: "Treba da prestaneš da pišeš knjigu koju pišeš, treba da napišeš roman o Svetoj Petki i naslov treba da bude Petkana!“

Mesec dana joj trebalo da prikupi hrabrost i upusti se u stvaranje takvog jednog dela.

- Uplašila sam se. Pitala sam se da li je to zaista volja Svetiteljke? Da li smem to da uradim? Da li ću umeti? I prošlo je više od mesec dana dok jednog jutra, budeći se, nisam rekla: „Dobro. Pokušaću.“

Dok je pisala roman "Petkana", osećala je živo prisustvo Svetiteljke.

- Dok sam pisala, često sam gledala ikonu Svetiteljke koju sam stavila na pisaći sto. I osećala sam njeno živo prisustvo. Tokom rada dva puta sam je sanjala. U prvom snu dala mi je odgovore na tri pitanja koja su me mučila od moje petnaeste godine. U drugom snu otkrila mi je neke bitne podatke o sebi - ispričala je spisateljica.

"Petkana" je obavljena pre više od dve decenije, a ove godine je prenet i na filmsko platno. Svako ko je pogledao istoimeni film istakao je da budi posebne emocije. Režirao ga je pravo Ljiljanin sin Hadži-Aleksandar Đurović, nagrađivan je reditelj i književnik.

- Veoma sam zadovoljna filmom. Mislim da Aleksandar zaista ima razloga da bude ponosan i samim filmom, ali i prijemom publike i nagradama na festivalima, uglavnom u inostranstvu. Film je Aleksandrovo umetničko delo, ali je istovremeno i mala zadužbina naše porodice. Naime, sredstva koja smo dobili od sponzora, i na kojima smo zahvalni, nisu bila dovoljna pa smo, da bismo završili film, prodali kuću u Kotoru. Naravno, ja sam ponosna na svog sina, ali mislim da svaka majka treba da se ponosi svojim detetom ako je ono dobar i čestit čovek, bez obzira kojim se poslom bavi.

Sveta Petka i danas ima velikog značaja za Ljiljanu Habjanović Đurović.

- Od tada je prošlo dvadeset godina. Sveta Petka ima posebno mesto u mom životu. Molim joj se kada mi je teško. Zahvaljujem joj se kada sam radosna. Dva puta bila sam u Jašiju, i celivala njene svete mošti. Sanjala sam je još nekoliko puta, i to uvek kada je htela nešto važno da mi kaže. Uglavnom da me usmeri i povede da načinim novi korak na putu vere - zaključila je Ljiljana.

Najveći motivacu za pisanje crpi iz svoje porodice, te je neizmerno ponosna što je uspela da održi skladan brak sa privrednikom Milovanom Đurovićem koji traje 45 godina.

- Više puta sam rekla da je za mene razumevanje najviši stepen ljubavi. Ne puka popustljivost, koja može biti znak velikodušnosti, slabosti ili nadmenosti, već stvarno, istinsko razumevanje za suštinsku potrebu onog drugog. Ništa vredno čovek nije stvorio ni sačuvao ako se nije tome posvetio. Svaki odnos podrazumeva trud da se on održi, obogati, ulepša. Naravno, svaki odnos mora biti dvostran. Ja se u svakoj svojoj knjizi zahvaljujem mužu i sinu zato što me vole onako kako mi je potrebno. Ali dok uživam u takvoj ljubavi, svakodnevno se molim Majci Božjoj da ja budem supruga kakva je potrebna Milovanu i majka kakva je potrebna Aleksandru. Milovan i ja već 45 godina zaista delimo sve što zadesi ono drugo - i zlo i dobro. Mi smo jedno drugom i najbolji prijatelji i ljubavnici- zaključila je za "Stil".

Bonus video: Duhovni i telesni pristup Vaskršnjem postu

(Espreso/Still.kurir)