"AKO IZGUBITE, BOLJE DA NE IZLAZITE IZ KUĆE!" Stanković pričao o beogradskom, rimskom i milanskom derbiju (VIDEO)

Dejan Stanković, strateg Ferencvaroša za mađarske medije tokom reprezentativne pauze pričao je o igračkoj i trenerskoj karijeri.

- U mojoj porodici Crvena zvezda je poput vere, religije. Moji roditelji, ja, pa čak i baka i deda rođeni su u Beogradu, velika radost je bila kada sam sa 10 ili 11 godina postao član kluba. Trenirao sam u Crvenoj zvezdi, gde su mnogi odlični igrači započeli karijeru. Za momka rođenog u Beogradu, posebno onog koji je naklonjen crveno-belim bojama, potpis ugovora sa najdražim klubom je ostvarenje sna - počeo je Stanković.

Kakva su sećanja na Zvezdin pohod na Kup evropskih šampiona?

- U tom periodu sam hvatao i dodavao lopte na utakmicama, pratio sam put ekipe sa strane i rekao sebi: ‘Učiniću sve da i ja jednog dana igram u ovom klubu’. Na svakoj utakmici kod kuće bilo je 80.000 navijača. Revanš protiv Bajern Minhena i prolazak golom u poslednjim trenucima ostavili su jak utisak na mene. Rekao sam: ‘Biću i ja igrač Crvene zveztde!’ Sa 16 godina sam već debitovao za seniorski tim, sa 18 sam bio kapiten, a sa 19 sam potpisao za Lacio. Sve se desilo veoma brzo, ali sam uživao u svakom trenutku.

Da li ste se plašili navijača Partizana kada izađe u šetnju Beogradom i onoga što bi mogli da vam kažu?

- Nikada se to (neprijatna situacija prim. aut) nije desilo, verovatno zato što sam poštovao najvećeg rivala. Svi su znali za koji tim navijam, ali sam u isto vreme imao mnogo prijatelja iz Partizana sa kojima sam i danas u kontaktu. Vremena su se od tada promenila, teže je družiti se sa igračima gradskog rivala, ali ranije to nije bio problem.

Crvena zvezda - Partizan, Lacio - Roma, Inter - Milan. Koji derbi biste izabrali?

- Svaki od njih je potpuno različit. Beogradski derbi je za mene lična stvar. Ako izgubiš, moraš da svariš poraz i kao navijač i kao igrač. Ili čak kao trener i navijač, što se meni kasnije i desilo. U takvim situacijama čovek pati dvostruko. Derbi između Lacija i Rome predstavlja bitku dijametralno suprotnih načina života i stavova. U Beogradu su ljudi isti, samo su boje drugačije. U italijanskoj prestonici je situacija drugačija. Atmosfera u Rimu je uvek bila neverovatno vruća tokom svih utakmica. Možete da izađete dve nedelje pre i dve nedelje posle derbija i navijači traže da se slikaju, slave sa vama... Ali, u slučaju poraza bolje da ne izlazite iz kuće. A milanski derbi je kao da ste u milanskoj Skali, kao da ste u pozorištu. Svojevrsni urbani spektakl sa 82.000 navijača. Od toga 70.000 navijača bordri jedan tim, 10.000 drugi. To je derbi koji govori o prestižu, lokalna je atrakcija u kojoj svi uživaju. Pobedili ili izgubili, svet se ne raspada. Poenta je da da jedna strana sutradan može da kaže kako je danas dobar dan, jer smo pobedili gradskog rivala.

Sa Lacijem ste osvojili Seriju A, Kup Italije, Kup UEFA... Igrali ste sa Dijegom Simeoneom, Sinišom Mihajlovićem, Pavelom Nedvedom, Huanom Sebastijanom Veronom, Marselom Salasom, Alesandrom Nestom, Robertom Manćinijem, Kristijanom Vijerijem. Ko vas je od njih najviše impresionirao?

- Siniša Mihajlović je bio deo moje porodice. Što se ostalih tiče, svakako Nesta. Bio je u ranim dvadesetim, a igrao je fudbal na način na koji su ga igrali iskusni štoperi. Drugi je bio Veron. On je otolotvorenje moderne ‘desetke’. Mnogo je trčao, imao svoju ulogu u odbrani, bio je genije sa loptom. Seba Veron i Nesta su bili neverovatni, pravili su razliku na terenu.

Utisci o Zlatanu Ibrahimoviću i Baloteliju?

- Ibra i ja smo prijatelji i dan danas, on je neverovatan tip. Sjajan čovek snažnog karaktera. Možda u javnosti deluje drugačije, ali svako ko ga bolje poznaje zna da je divna osoba velikog srca. Što se Marija tiče... Iz moje vizure jedan je od tri najveća talenta koje sam video. Ali nakon jedne dobre utakmice, ne bude na istom nivou u sledećoj. Dobar je momak, imao on i mirniju stranu koju obično ne pokazuje u javnosti. Imao je tada samo 19 godina, ali i ogroman potencijal. Nije mu manjkalo fizičke snage, brzine, tehnike, niti hrabrosti, ali je nekako uspeo da protiraći talenat.

Polufinale Lige šampiona protiv Barselone iz 2010. godine predstavlja jedan od legendarnijih dvomeča u novijoj istoriji Intera. kako je Murinjo pripremio ekipu za okršaj sa, u tom trenutku verovatno najboljim timom sveta?

- Ključne reči su bile - plačite i trčite. Mnogi igrači sa preko 30 godina su videli tu sezonu u Ligi šampiona kao poslednju šansu. Naravno, u timu smo imali igrače poput Marka Materacija koji je bio svetski šampion, ali i pored toga svaki igrač želi da osvoji Ligu šampiona. Ne postoji ništa veće na klupskom nivou. Detaljno smo se pripremili za meč i znali smo da uspeh iziskuje patnju, hrabrost, organizaciju i naravno, mnogo trčanja dok patimo, plačemo i izgaramo na terenu. Žoze je tražio od nas da revanš dočekamo sa golom prednosti. Imali smo sreće da Barselona zbog vulkanske erupcije nije mogla da doleti u Milano, već je putovala autobusom, a njeni fudbaleri su prespavali u Monte Karlu, a zatim prevalila još stotine kilometara do Milana. Vrlo je moguće da su bili umorniji nego inače. Kada je Barsa povela, bilo nam je važno jedino da ostanemo u utakmici, a nakon toga smo izvršili pritisak na koji rival nije bio spreman. Izjednačili smo zahvaljujući golu Veslija Snajdera, a kako smo se savršeno branili, pretili smo da damo gol iz gotovo svakog kontranapada. To je bilo naše veliko oružje. Dijego Milito je pogodio za 3:1, a ja nažalost nisam mogao da nastupim u revanšu jer sam tada zaradio žuti karton. Na Kamp Nou smo dvostruko više trčali i dvostruko više patili. Naročito nakon što je Tijago Mota u 28. minutu zaradio crveni karton praktično ni zbog čega. Bilo je neverovatno, ali izdržali smo pritisak i bili zadivljujuće ujedinjeni kao tim. Niko nije mogao da slomi naš timski duh. Svi su se žrtvovali zarad uspeha i ako smo morali da pretrčimo po 11 kilometara, svaki od igrača bi istrčao po 12 i po kakako bi pomogao saigraču sa tim dodatnim kilometrom. Izdržali smo tih 95 minuta, a pre finala sa Bajernom, Žoze nam je rekao, 'U finalu ne morate da igrate fudbal, morate da pobedite. Nije pitanje učestvovanja, već pobede.' Videli smo taj meč kao poslednju šansu da osvojimo taj prelepi trofej.

Da li ste zadovolji na startu mandata u Ferencvarošu?

- Zadovoljan sam onime što sam do sada video u Ferencvarošu, jer je ekipa izgubila samo jednu međunarodnu utakmicu ove sezone, mada je taj meč bio veoma važan. Preuzeo sam tim koji je isporučivao uzastopne pobede i zato sam morao da budem vrlo oprezan kako ne bih narušio ravnotežu, a istovremeno je trebalo implementirati nove ideje u igru. Pobede su u DNK ovog kluba i stoga nije čudno što je takmičenje na sva tri fronta podjednako važno.

Kada ćemo moći da kažemo da je Ferencvaroš potpuno vaš tim?

- Možemo to već sada da kažemo pošto od momenta kada sam došao to osećam. Napredak je, s druge strane, dugačak proces i ne dešava se iz trenutka u trenutak. Srećom, igrači su voljni da rade zajedno, osećam pozitivnu energiju iako smo uzeli samo bod protiv Debrecina. Niko nije zadovoljan sa 2:2, ali svi znamo zašto nam se to desilo. U jednu ruku, meč protiv Fiorentine u Ligi konferencije nas je iscedio, a u drugu, možda smo se podsvesno opustili posle prednosti od dva gola.

Koliko daleko Fradi može da dogura na evropskoj sceni ove sezone?

- Kada pravite životne planove, Bog se samo nasmeje i kaže 'vidim da si napravio plan, bravo za tebe'. Ipak, nikada ne znate da li će se oni obistiniti. Pokušavamo da rastemo iz meča u meč. Možda ni ne znamo šta se sve krije u nama. Davao sam 100 odsto za Žozea Murinja, ali on je bio sposoban da iscedi tih dodatnih 20, 30 procenata iz mene i stalno sam se pitao kako je to uspeo. Nekada moraš da daš više od svih. Realno, mi imamo šanse da prođemo grupnu fazu Lige Konferencije, ali naša situacija nije laka jer smo dobili najjače rivale iz drugog i trećeg šešira, a ni Čukarički nije za potcenjivanje. Izgarali smo kako bismo ih pobedili kod kuće. Ostvarili smo dobre rezultate u prva dva kola, ali ovo je kao jedna mala liga od četiri kluba. U naredna dva meseca očekuju nas teški mečevi i uskoro ćemo biti u prilici da uporedimo gde smo u odnosu na Genk. Pred nama su dva finala protiv belgijskog tima i kao što Žoze reče 'finala se ne igraju, nego se osvajaju - zaključio je Stanković.

Bonus video:

(Espreso/Veljko Petrović)