ispovest
"TERALI SU ME DA KLEKNEM I LIŽEM KRSTOVE": Ispovest monahinje koju su STAVILI U KOVČEG, morala je da PUSTI KRV
Ispovest monahinje Šarlot Kekler koja je doživela pakao u manastiru ledi krv u žilama
Šarlot Kekler je rođena 12. aprila 1889. i odrasla je u pobožnoj rimokatoličkoj porodici gde nikada nije videla Bibliju niti čula poruku spasenja kroz Isusa Hrista. Sa nepunih 6 i po godina obavestila je roditelje da želi da svoj život posveti služenju Bogu ulaskom u manastir.
Njeni roditelji su plakali suze radosnice i pristali da je pošalju u samostan karmelićana, koji se nalazi u drugoj zemlji. Otišla je od kuće znajući da možda više nikada neće videti svoje roditelje. Veći deo života provela je u manastiru i tamo doživela nezamislive strahote. Božjom milošću uspela je da pobegne, za razliku od mnogih drugih.
Nakon svog bekstva, prvi put je čula poruku spasenja i primila je Gospoda Isusa Hrista kao svog spasitelja. Na njegov podsticaj, ona je podelila svoje svedočanstvo o životu u manastiru, kao što je zabeleženo u 92-minutnom video snimku prikazanom ispod. Šarlot je živela u Napa u Kaliforniji sve dok nije umrla 1983. u 94. godini.
Moja želja da radim za Boga
Rođeni u rimokatolicizmu, ne znajući ništa drugo, nepoznavanje Reči Božije – jer nismo imali Bibliju u svom domu. Nikada nismo čuli ništa o ovom divnom planu spasenja. I tako sam, prirodno, odrasla u tom rimokatoličkom domu kao dete znajući samo katihizis, poznavajući samo učenje Rimokatoličke crkve. I zato što sam volela Gospoda, i zato što sam želela da učinim nešto za Njega – želela sam da Mu dam svoj život – nisam znala ni za jedan drugi način da rimokatolička devojka preda svoj život Bogu osim da uđe u manastir.
Nakon što sam otišla u ispovedaonicu, gde sam, naravno, pod uticajem svog oca ispovednika, rimokatoličkog sveštenika – njegovog uticaja na moj život – jednog dana sam odlučila, kroz njegov uticaj i jednog od mojih učitelja u parohiji škole u kojoj sam želela da budem mlađa sestra. U to vreme sam mislila da budem sestra Otvorenog reda. I dok sam nastavila sa ovim, sve do trenutka kada sam uzela svoj Beli veo, šesnaest i po godina, sve je bilo lepo. Zaista nisam imala nikakav strah u srcu. Sve što me je učilo naizgled u skladu sa onim što sam učila u crkvi pre nego što sam ušla u manastir.
I tako, jednog dana, nakon što sam odlučila da uđem u manastir, sećam se tog dana, dve sestre su došle sa mnom kući iz škole. One su bili moji učitelji. One su tog popodneva stigle u dom mog oca, a u domu je bio i naš otac ispovednik. Često kažem da kada sam bila mala deca su se videla, a ne čula. Niste pričali kada ste bili dete; barem nisi u mojoj porodici u mojoj kući, osim ako se sa tobom nije razgovaralo. I sećam se da sam slušala kako vode razgovor. A onda sam se dovoljno približila ocu da ga pitam mogu li nešto da kažem. To je bilo malo neobično. I dozvolio mi je da pričam. A ja sam rekla: "Tata, želim da idem u manastir."
Moj otac se slomio i počeo da plače, ne zato što je bio tužan, već zato što je bio tako srećan. Majka je prišla i uzela me u naručje i ona je plakala suze – bila je veoma srećna. To nisu bile suze tuge zbog pomisli da njena devojčica daje život manastiru da se moli za izgubljeno čovečanstvo. I naravno, moja porodica je bila veoma oduševljena zbog toga. I ja sam bila.
Odlazak u manastir
Ali u svakom slučaju nisam otišla oko godinu dana nakon toga. A onda je došlo vreme kada sam trebala da odem i moja majka mi je pripremila stvari. Tako sam ušla u manastir. Odveli su me. I nisu imali mesto dovoljno blizu domu mog oca i majke, pa mislim da su me odveli oko hiljadu milja daleko od mog doma. Tako sam ušla u manastirski internat. Izdržala sam oko tri meseca sa trinaest godina – baš kao devojčica. Sada se osvrćem na to i mislim... moj. Nositi za domom? Bio sam tako nostalgičan! Mama i tata su ostali kod mene tri dana i onda otišli. Postala sam tako nostalgična. Naravno, zašto ne bih? — Bila sam samo beba koja nikad nije bila daleko od kuće. Kada sam bila mala, znate, nikad nisam provela noć daleko od majke. I sigurno nikada nisam otišla nigde bez svoje porodice. I naravno, postojale su bliske veze u mojoj porodici, a ja sam bila veoma usamljena i veoma nostalgičana. Ali nikada neću zaboraviti nakon što su mi tata i majka rekli: "Zbogom." I znala sam da će putovati daleko od mene. I nikada u svom srcu nisam shvatila da ih više nikada neću videti. Naravno, nisam to tako planirala jer sam planirala da budem sestra otvorenog reda.
Život u manastriru
Imala sam oko četrnaest i po godina kada je igumanjka počela da mi govori o "Belom velu". I nisam znala previše o tome. Uzimajući Beli veo, rekli su mi da ću postati nevesta Isusa Hrista. Bila bi ceremonija. A ja bih bila obučena u svadbenu odeću.
I ovog jutra, rekli su mi u devet sati da će me obući u svadbenu odeću. Sada se pitate odakle je to došlo i kako su nabavili venčanicu za male časne sestre. Igumana sedi i piše pismo mom ocu da mu kaže koliko novca želi. A onda, šta god traži, moj otac to pošalje. A ona, sestra kupovnica, izlazi i kupuje materijal, a venčanicu prave monahinje manastira.
I naravno, šta god da je pita - sada kažete: "Da li su potrošili sav novac za venčanicu?" Pa, naravno, ne znamo ove stvari na samom početku našeg svedočenja, ali nakon što poživimo neko vreme u manastiru, saznajemo da bi mogli da traže od mog oca sto dolara i on bi to poslao. Možda trećinu toga ne bi iskoristili za svadbenu odeću. Ostatak bi zadržali, a moj otac nikada ne bi znao razliku. Nisam ni ja sve dok nisam živela u manastiru neko vreme i morala sam da napravim nešto od venčane odeće. I tada sam znala njihovu vrednost i koliko koštaju. I znala sam za novac koji je stigao jer sam bila jedna od starijih časnih sestara.
Pa, dobro, došlo je vreme, naravno, kada sam prošla tim prolazom i bila sam obučena u svadbenu odeću. I znate, u manastiru sam hodala četrnaest staza krsta, četrnaest stepenica kojima je Isus nosio krst na Golgotu, ali nakon što sam odlučila da uzmem Beli veo, nikada više nisam hodala. Htela sam da budem dostojna. Želela sam da budem dovoljno sveta da postanem supružnik ili nevesta Isusa Hrista. I tako bih se spustila na kolena i puzala četrnaest stanica – prilično daleko. Ali sam ih puzala svakog petka ujutru. Mislila sam da će me to učiniti svetom. Osećala sam da će me to približiti Bogu. To bi me učinilo vrednom koraka koje sam nameravala da preduzmem. I to je ono što sam želela više od svega na svetu.
"Crni veo"
Mlada monahinja je vremenom shvatila da život u manastiru nije ono o čemu je maštala, a onda je došlo vreme da beli veo zameni crnim.
Polaganje u kovčeg
Igumanija je mladoj sestri rekla da će morazi da provede 9 sati u kovčegu, a zatim joj objasnila niz stvari.
I tako, ovog jutra, imam dvadeset i jednu godinu. Ali šezdeset dana pre moje dvadeset i jedne godine, potpisaću neke papire koje oni stavljaju ispred mene. A ti papiri su ovo. Potpisaću svako nasledstvo koje sam možda dobila od svoje porodice nakon njihove smrti. Naravno da sam to potpisala Rimokatoličkoj crkvi. I često kažem da rimokatolički sveštenici mame devojke – ne samo njihovo poreklo, ne samo njihova jaka tela, njihov jak um i jaku volju – već on mami devojke tamo gde majke i očevi imaju mnogo imovine, i udobno su fiksirani sa materijalne stvari ovog života. Zašto? Jer kada to dete uđe u manastir, dobiće deo njenog novca - novca njenog oca.
I često kažem da će vas čak i spasenje u Rimokatoličkoj crkvi koštati mnogo novca. Više nego što znate o bilo čemu. I zato im ne smeta da komercijalizuju to dete i nasledstvo koje bi joj pripalo.
Pogrebni pokrov umesto svadbene odeće
Nemam venčanicu. Imam pogrebni pokrov. Napravljen je od tamnocrvenog somota. I to je sve do poda. I hodam tim prolazom. Sada, znam šta ću da uradim. Kovčeg su već napravile monahinje manastira - veoma grube daske, i stoji baš ovde. I znam kada dođem dole da ću ući u taj kovčeg i položiti svoje telo. I tamo ću provesti devet sati. I dve male časne sestre će doći i pokriti me teškom crnom tkaninom koju zovemo teška zavesa. I, znate, toliko je ljuto da se osećam kao da ću se ugušiti do smrti. I moram da ostanem tamo.
Sada, znam da kada izađem iz tog kovčega više nikada neću napustiti manastir. Znam da nikada više neću videti svoju majku i oca. Nikada više neću ići kući. Uvek ću živeti iza manastirskih vrata i kada umrem moje telo će biti sahranjeno tamo. To su mi rekli.
Devet sati u kovčegu za mladu devojku je bila večnost. Dok se kupala u suzama razmišljala je o životu i o svojoj porodici, te shvatila da nema nazad.
Zaveti potpisani krvlju
Sada, shvatam nakon što izađem iz tog kovčega, ili izađem iz njega, da će me uzeti ovakvog. Ovde, ovde pozadi, je soba. Zovemo je "Soba majke pretpostavljene". Nikada nisam bio u toj sobi, tako da ne znam šta će se tamo dogoditi. Ali znate kada uđem tamo ovog puta, igumana me poseda u stolicu sa ravnim leđima i tvrdim dnom. I odmah tada ću dati tri zaveta siromaštva na čednost i poslušnost. I znate, dok ja polažem te zavete, ona mi otvara malo mesto u režnju uha i vadi deo krvi, jer svaki zavet moram da potpišem svojom krvlju.
A nakon što se to dogodi, onda ću položiti zavet siromaštva. Sada kada potpisujem taj zavet, potpisujem ga tako, da sam spremna da živim u ključnom siromaštvu dok sam živa. A kakvo je to siromaštvo, naravno, ne znamo.
A onda moj sledeći zavet, daću zavet čednosti. I znate ovaj zavet, naravno da znate šta znači. Učena sam da verujem da sam udata za Isusa Hrista. Ja sam njegova nevesta. Uvek ću ostati devica. Nikada se više neću legalno venčati na ovom svetu jer sam postala supružnik ili nevesta Isusa Hrista.
Sada sam postala mehaničko ljudsko biće. Ne mogu da sednem dok mi ne kažu. Ne usuđujem se da ustanem dok mi to ne kažu. Ne mogu da legnem dok mi to ne kažu. A ni ja se ne usuđujem da ustanem. Ne mogu da jedem dok mi ne kažu. A ono što vidim ne vidim. Ono što čujem ne čujem. Ono što osećam ne osećam. Postalasam mehaničko ljudsko biće, ali vi toga niste svesni dok ne potpišete sve ove zavete. Onda shvatite: "Evo me - mehaničko ljudsko biće."
Vremenom je mlada devojka izgubilia i svoj identitet, što je takođe bio deo procesa.
Ošišali su me do glave
Sada će igumana odseći svaki komadić kose sa moje glave. I kada ga seče makazama, stavlja makaze na njega. I mislim da ništa nije ostalo. Jednostavno nemam ni trunke kose na glavi. I, naravno, ako biste mogli da budete monahinja, razumeli biste da bi teška kapa za glavu koju moramo da nosimo bila tako glomazna da imamo kosu i tako glomazna da se brinemo o njoj, nemamo načina da se brinemo od toga u manastiru. U manastiru nema češljeva. I tako možete zamisliti koliko bi nam bilo teško da se brinemo o glavi kose. Nije neophodno da imamo češalj nakon što završe sa nama.
Sve što imam je nestalo, prodala sam dušu za zbrku teološkog potapa, jer, ne samo da smo uništeni u našim telima, mnogi od mi u mislima, a mnogi od nas, ako umremo u manastiru, izgubili smo dušu.
Molila sam ih da me puste da napustim manastir, ali nisu mi dali. Terali su me da satima bdim iznad mrtvih tela, bilo je užasno.
Igumanija me razapela na krst i naterala da prolijem sopstvenu krv. Danima sam bila u tamnici bez hrane i bez vode. Bičevali su me, a onda je odeća bila slepljena na moje rane. Danima nisam mogla da je skinem, jer je okorela.
Terali su me da kleknem i ližem krstove koji su na podu. Jezik mi je krvario.
Nakon nekoliko pokušaja bektsva i užasne torture, sestra Šarlot je završila u bolnici, a onda je igrom slučaja ponovo došla u svoj dom - kod roditelja. Otac je bio toliko star i oronuo da ga nije prepoznala, a majku je zatekla u invalidskim kolicima. Nije mogla sebi da oprosti odlazak u manastir.
Bonus video:
(Espreso/ Stil)