OTIŠLE ZA GRČKU SA 100 MARAKA U DŽEPU: Davorka i Dragana su DEVEDESETIH postale GASTARBAJTERKE!

Mirno mesto za porodični odmor, za beg od prebrze svakodnevice. S nekoliko poprečnih ulica duž kojih su apartmanska zdanja, restorani i radnje, park, crkva... Svakog leta privlačno hiljadama turista iz Srbije.

A naši turisti, kao i grčki meštani, dobro znaju Srpkinju Draganu Vukobrat koja u mestima pod Olimpom živi od devedesetih. Uvek nasmejanu, spremnu svakom da pomogne u prevodu sa grčkog na srpski, oko smeštaja u apartmane, upoznavanja područja u Grčkoj. Sa svojim suprugom Grkom ona deceniju i po drži jedinu mesaru u Olimpik Biču. Tu prodaju pečenu pilad koja se pred mušterijama vrti na ražnju, zatim sveže meso, razne mesne proizvode.

Iz Beograda, preko Bihaća do Grčke

U ovu kasapnicu naši ljudi redovno svraćaju da za 10 evra kupe celo pečeno pile (može i polovina, upola jeftinije) ili kilo krmenadli za osam evra. „Ovo je naša Dragana, pohvalite je”, kazuju nam oni, videvši da za stolom pred radnjom, uz prepoznatljiv osmeh, ona daje izjavu za novine.

Život je, kaže, nije mazio, ali je sreću ipak našla. Rodila se u Beogradu, a odrasla u Bihaću gde joj je otac radio kao podoficir na aerodromu „Željava”. Ali, zaratilo se. Tek što je stekla diplomu medicinske škole, morala je s porodicom u Srbiju. Nastanili su se u Užicu. Tu je Dragana provela dve, kako kaže, za nju nezaboravne godine (njena porodica se vratila u Banjaluku).

– Tih devedesetih mlada i optimistična, u društvu devojaka iz užičke porodice Panić koje su živele u kući kraj Đetinje, lepo sam se snašla u Užicu. Radila sam kao konobarica u užičkoj kafani „Lovac” (po dobru pamtim Boška, gazdu tog lokala), a kad nađem vremena prodavala sam kokice kraj gradskog trga. Uvek sam želela da radim i ponešto zaradim. A Užičani su dobri ljudi, žive u divnom gradu koji još u srcu nosim.

Devedesete i dalje ostavljaju gorak ukus u ustima

Ipak, dodaje, najteže za život bile su te devedesete, a njoj je valjalo razmišljati o budućnosti.

– U Beogradu 1994. srela sam najbolju drugaricu iz Bihaća Davorku Stević, odlučile smo da zajedno dođemo u Grčku. Htele smo ovde da letujemo, a ostale decenijama. Pa mi se pesma „Ja još spavam po navici u tvojoj majici”, omiljena iz kafane „Lovac”, neslućeno pretvorila u njen grčki pandan, popularnu pesmu „Epimeno, perimeno” – seća se Dragana.

Dvema devojkama odmah se svidelo u Paraliji

– Ljudi su bili predivni, Grci vole Srbe. Rekle smo: Bićemo ovde gastarbajterke. Ali isprva nije išlo lako, smeštaj je ovde tada bio skup. Samo za plaćanje sobe u hotelu „Valentina” gde smo boravile (za nas dve 1.000 maraka mesečno) valjalo je vredno raditi i dobro zaraditi. Srećom, Grčka je tada bila u velikom zamahu, EU im je otvorila finansijske fondove, imalo je i posla i zarade. Radila sam nekoliko godina u kafićima u Paraliji i vrlo lepo zarađivala, tako se izdržavala. A turista, posebno naših, toliko je da ovo područje zovem srpska enklava. Sredinom devedesetih kratko sam radila i u Olimpik Biču, kada je mesto tek nastajalo, ulice i kuće su pravljene, da bi posle 2000. dobilo sadašnji izgled.

Ona se udala 2003. godine, ubrzo i njena drugarica Davorka, obe za Grke. U šali i zbilji kažu da se Dragana udala za „pilećara”, a Davorka za „ribara” (koji ribom snabdeva pijace). Suprug Dragane Vukobrat je Vasilis Kapajanidis iz Katerinija, koji je razvozio pileće meso i snabdevao mesare po celoj regiji, od Halkidikija do Larise. Žive u Kateriniju, a ona je po udaji poželela da radi u svojoj medicinskoj struci, ali nije išlo kod posla u jednom staračkom domu, pa ni u zubarskoj ordinaciji. Dobili su sina Vladimirosa 2006. godine. Zatim je Dragana držala radnju za prodaju odeće u Paraliji, da bi 2009. predložila mužu da otvore njihovu mesaru, što je on smatrao nesigurnim poslom. Ali ona uporna, išla je šest meseci u Solun u mesarsku školu, pa su u Olimpik Biču otvorili ovu kasapnicu.

Ona i suprug drže mesaru u Olimpik Biču

– Ta odluka se pokazala ispravnom, biznis je dobar. Sada imamo našu kuću u Kateriniju, sinu je 17 godina i uči tehničku školu, kad završi, ići će u vojsku (ko god ima grčki pasoš mora da odsluži vojni rok od devet meseci). Preko leta se suprug i ja doseljavamo u Olimpik Bič gde uz mesaru imamo i svoj apartman, ovde 100 dana provodimo. Treba puno rada, ali je Vasilis našim poslom sada prezadovoljan.

Dragana za "Politikin Magazin” kaže da je u ovom turističkom kraju značajan priliv novca od Srba.

– Korona je ovde poremetila protekle sezone, bio je „teški lokdaun”, ali evo preživeli smo. Istina, turističkih agencija iz Srbije manje je nego što ih je bilo pre korone, sada izdavanje ovde više rade preko „Bukinga” i tako je došlo mnogo Rumuna, ali ima i naših. Ova sezona je bila žestoka što se tiče posete, odlično leto. Evo i u septembru je sve puno.

Došla sa 100 maraka u džepu i uspela

Naša sagovornica zadovoljna je ostvarenim:

– Sada lepo živim, imam sve što mi treba. A došla sam devedesetih sa 100 maraka u džepu. Odavde se više neću seliti, toliko sam se ovde dobro snašla. Ponekad odem da posetim svoje u Srbiji i u Banjaluci, ali nema nostalgije. Potpuno sam se uklopila u grčki način života. A blisko prijateljstvo između grčkog i srpskog naroda opstaje, uprkos novim EU navikama, posebno u ovom severnom delu Grčke.

Bonus video:

(Espreso / Politikin Magazin - Branko Pejović)