SLOBODAN MILOŠEVIĆ PREDVIDEO SUDBINU SRBIJE? Ono što je reko u POSLEDNJEM GOVORU mnogi tumače kao PROROČANSTVO

Srbija ni 23 godine kasnije nije dobila odgovor na pitanje da li je u njoj ikada osvanuo šesti oktobar, ali je posle gotovo dve i po decenije gotovo potpuno izvesno da je poslednji, testamentarni govor nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića bio vizija budućnosti koja nas čeka.

Čuveni su mnogi Miloševićevi govori, počev od onog na Gazimestanu, ili pak onog na početku NATO agresije, ali je njegovo obraćanje narodu tog 2. oktobra 2000. godine, svega tri dana nakon što je zemlja, bar za narednih nekoliko godina raskrstila s socijalističkim režimom, ostalo u pamćenju maltene kao "proročanstvo". Pomalo apokaliptično, doduše, ali u velikoj meri do sad ostvareno.

U prvom delu svog obraćanja Milošević, kaže da već punu deceniju postoje napori da se Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila.

"Veliki deo tog posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog ili lišene svakog suvereniteta. Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo", rekao je tada Milošević, dodajući da su svoje iskustvo u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva, velike sile primenile i na našu zemlju i na naš narod.

Osipanje suvereniteta balkanskih zemalja, dakle, počelo je još tad, ali je danas, u situaciji kada su ovdašnje države uveliko članice EU i pogotovo NATO-a, suverenitet postaje pojam na koji se svi pozivaju, ali koji "de fakto" gotovo da i ne postoji. Što je u ovom trenutku potpuno očigledno na primeru jednoumlja koje na Balkanu vlada kada je reč o odnosu prema Rusiji. Oni, koji imalo odskaču, poput Srbije, pod neviđenim su pritiscima kako bi suverenitet predali, a svoje odluke prilagodili odlukama koje donose Brisel ili Vašington.

Uspostavljanjem vlasti koju podržava, odnosno koju instalira zajednica zemalja okupljenih u NATO-u, Jugoslavija bi, kako je Milošević upozorio, neizbežno postala zemlja čija bi se teritorija brzo rasparčala.

"To nisu samo namere NATO-a, to su i predizborna obećanja Demokratske opozicije Srbije. Od njihovih predstavnika smo čuli da će Sandžak dobiti autonomiju za koju se član njihove koalicije Sulejman Ugljanin, vođa separatističke muslimanske organizacije, zalaže već deset godina i koja faktički definitivno izdvaja Sandžak iz Srbije. Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je, po svemu, čini sastavnim delom Mađarske. Na sličan način bi se odvojila od Srbije i druga područja, naročito neka njena rubna područja", istakao je Milošević, dodajući da bi Kosovo i Metohija bila prva žrtva.

Južna pokrajina bi, kako je dodao, bila prvi deo Srbije sa kojim bi se zemlja morala da oprosti, "ne izražavajući, pri tome, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom biti vraćen".

"Teritorija koja bi prestala da nosi ime Srbija bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga koju bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile čija se vojska na njoj nalazi. Sliku tog raspolaganja i posledice tog raspolaganja gledali smo već decenijama, a naročito, u ovoj deceniji u mnogim zemljama širom sveta, nažalost poslednjih godina i u Evropi, na primer na Kosovu, Republici Srpskoj, Makedoniji, u našem neposrednom okruženju", ukazao je Milošević.

Omašio je tadašnji predsednik samo u hronologiji - pre Kosmeta, od Srbije je oteta i Crna Gora, koja je 2006. godine izašla iz dotadašnje državne zajednice. A zatim, dve godine kasnije i tzv. Kosovo je proglasilo nezavisnost.

"Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze. Što se tiče Crne Gore, njena sudbina bi bila prepuštena mafiji čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje pravo na svako pomilovanje", upozoravao je tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije.

Nazivajući svoje obraćanje "prokazom o sudbini Jugoslavije" u slučaju da se prihvati izbor NATO-a za našu zemlju, on je naveo i da bi u zemlji zavladalo neprekidno nasilje.

"Novi vlasnici državne teritorije nekadašnje Jugoslavije kao i okupatori preostale srpske teritorije vršili bi, po prirodi stvari, teror nad stanovništvom, čiju su teritoriju okupirali. Sam srpski narod bi istovremeno vodio neprekidnu borbu za ponovo uspostavljanje srpske države i za svoje ponovno okupljanje i njoj. Oni ne žele mir i blagostanje na Balkanu, oni žele da ovo bude zona sukoba i ratova koji bi im pružili alibi za trajno prisustvo", govorio je Milošević, čije reči su potvrdu dobile i minulih dana, u svetlu progona srpskog stanovništva na Kosmetu od strane separatističkih Kurtijevih vlasti.

Milošević je najavio i podelu na većinu siromašnih i manjinu bogatih kojoj je dopušteno da bude bogata samo ako je lojalna "komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje".

"Javna i društvena svojina bi se brzo transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, bi po pravilu bili stranci. Mali izuzeci bi bili isključivo oni koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću u pokornošću koja izmešta iz sfere elemntarnog, nacionalnog i ljudskog dostojanstva. Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su njima upravljali, činili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi", tvrdio je Milošević.

Neslobodne zemlje, kako je isticao, ukidaju pravo građana koji u njima žive da slobodno izraze svoje mišljenje, jer bi se to mišljenje, pre svega, sukobilo sa neslobodom.

"A o ispoljavanju volje, razume se, tek o tome nema ni govora. Manifestovanje volje dopušteno je samo u vidu farse, ispoljavaju ga samo skutonoše stranih gazda. A njihova simulacija slobode volje služi kao pokriće okupatoru da je uspostavio demokratiju u čije ime je zaposeo i teritoriju tuđe zemlje", ukazivao je bivši predsednik decenijama pre ere političke korektnosti u kojoj je sve normalno postalo "nekorektno".

Milošević je, tog drugog oktobra, poručio da je njegova dužnost da upozori građane, koji, kako je rekao, mogu da mu veruju, a i ne moraju da mu veruju. Tada mu, međutim, verovali nisu.

"Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili. Pa će se te greške teško otklanjati, a neke možda neće moći nikada da se otklone", rekao je tadašnji predsednik.

Milošević je tada, izrekao rečenicu koju ćemo, samo u izmenjenoj varijanti čuti i dan danas.

"Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije", tvrdio je Milošević, da bi danas o istim pritiscima govorio i Vučić – gotovo na isti način: "Ne ruši neko spolja Srbiju zbog Vučića, već neko Vučića ruši zbog Srbije".

Milošević svoje poslednje obraćanje narodu završava ističući da mu savest ne bi bila ni najmanje mirna, ako narodu ne bi rekao šta misli o njegovoj sudbini, ako bi mu tu sudbinu nametnuo neko drugi "makar i tako što bi narodu objašnjavao kako je takvu sudbinu izabrao sam".

"Ta zabluda da bira sam ono što za njega bira neko drugi, najopasnija je zabluda i glavni je razlog moje odluke da se obratim građanima Jugoslavije", zaključio je Milošević koji je svega tri dana kasnije svrgnut s vlasti, piše RT Balkan.

Bonus video:

(Espreso / Alo)