HRVATICA NAPISALA PRIČU O MASTURBIRANJU DECE SA AUTIZMOM I KORISTILA PRAVA IMENA: Umetnost ili eksploatacija?

Uznemirujuća vest o spisateljici Maji Urban i njenoj kratkoj priči O čemu šutim kad govorim o d*kanju nije posebno uznemirila hrvatsku javnost, već je samo nekoliko portala objavilo vest.

Naime, kako je portal Narod.hr preneo, Maja Urban, ranije nagrađivana spisateljica iz Osijeka prosledila je svoju priču O čemu šutim kada govorim o d*kanju na konkurs Lapis Histriae 2023. u organizaciji Forum Tomizza. U toj kratkoj priči, koja je uklonjena sa sajta organizacije, kako je potvrđeno i od strane Forum Tomizze autorka opisuje glavnu junakinju koja vežba pred razgovor za posao o iskustvu rada sa decom koja se nalaze na spektru autizma, u centar stavljajući masturbaciju dece sa autizmom.

Ukoliko zanemarimo slobodu umetničkog izražaja, koja svakako može biti eksploatišuća, kao i opravdanje za objavljivanje priče koje su naveli članovi i članice organizacije Forum Tomizza da oni neguju sistem "društvenih vrednosti kao što su dijalog, ljudska i manjinska prava, tolerancija, solidarnost i empatija prema Drugom i Drugačijem", autorka Maja Urban čini neetički, moguće pravno krivični postupak te u opisu masturbacije dece sa autizmom koristi prava imena dece iz Centra za autizam u kome je i sama radila.

Kako se u tekstu Narod.hr navodi, Maju Urban nadležnim organima prijavili su roditelji dece i članovi i članice Centra kada su shvatili da su imena mališana u delu ujedno i imena stvarne dece sa autizmom.

Šta je sve sporno u toj kratkoj priči?

Vratimo se na slobodu izražaja. Priča o drugosti, o veličanju Drugog, o ismevanju stereotipa nije nužno neeksploatatorska ili neseksistička.

Kako je Sara Mils (Sara Mills) u Jeziku i seksizmu (Language and Sexism) navela da postoje i indirektini seksizmi kad-kad sakriveni u ironizaciji pojmova koji se koriste kao uvredljivi termini za ženske osobe - u srpskom: krava, kučka, guska - a koje koriste žene za sebe ili druge žene. Tako se kroz ironizaciju produžava linija seksitičkog obrazca govora.

Na istoj liniji tumačenja, možemo reći da se priča o ženama, Romima, LGBTQI+ ljudima, decom sa posebnim potrebama može posmatrati kao ponovno eksploatisanje potlačenih ili zanemarenih eksplikacijom njihovog iskustva spoznanog zbog odnosa poverenja između subjekta i objekta.

Samim tim, čak i da autorka Maja Urban nije koristila prava imena dece sa kojom je radila možemo govoriti o eksploatisanju mališana o kojima je trebalo da se stara.

Potom, samo korišćenje njihovih imena povlači pravni osnov za definisanje potpune eksploatacije dece sa autizmom.

Kako se odnositi prema autorki, a kako prema delu?

Pravdanje organizacije Forum Tomizza zašto su dopustili da kratka priča O šutim kada govorim o d*kanju bude učesnica na takmičenju, te i osvoji peto mesto, sadrži sitagmu "radi se o junakinji, ne o autorki".

Dapače, delom je jasno odvojen pojam autora od pojma naratora, ali se diskusija o samoj odvojenosti u nauci u književnosti nije u potpunosti završila. Nažalost, većina predavačica i predavača će podjednako uvesti više ideja o temi "da li delo i autor/ku možemo odvojeno posmatrati" te će rešenje biti još teže nego postavljeno pitanje.

Povremeno se postavlja pitanje da li Ezru Paunda, jednog od ključnih autora i teoretičara modernizma, možemo odvojiti od njegove "simpatije prema fašizmu". Ipak, tada su mnogi "simpatizirali fašizam", reći će mnogi i neće grešiti.

Stoga, ima li potrebe posmatrati delo O čemu šutim kada govorim o d*kanju podjednako krivim kao što je defakto važno posmatrati Maju Urban.

U zavisnosti iz koje tačke posmatrate delo, odgovor će se sam oformiti. Ukoliko smatrate da je izdato poverenje i da je eksploatacija dece utkana u samu priču, te da je trenutno previše onih umetnika i umetnica kojima je briga o drugosti isplativa u finansijskom i statusnom smislu te ne prezaju od moralne granice pri reprodukovanju - onda definitivno ne razdvajate umetnika od dela i kratku priču posmatrate kao jednako lošu kao i autorku.

U drugom slučaju - gajenje ideje da se umetnošću sve može izraziti pogotovo ono Drugo - za vas samo nemoralnost, nemaštovitost i neverovatna osionost autorke predstavljaju problem i zaslužuju preuzimanje krivice.

Postoji li i treće?

Pored malobrojnih ali postojećih osuda ovog dela, promigoljile su se i odobravajuće opaske, mahom od strane autorke.

Autorka Maja Urban je za Jutranji list izjavila da ona "nema za šta da se srami", već je govorila u ime "ne znaju čitati, pisati niti računati iako pohađaju šeste i sedme razrede".

Još jedan autor istakao se u branjenju kratke priče.

”Da nije koristila prava imena dece, to bi bio sasvim legitiman književni tekst. Autonomija književnog teksta sve dopušta te sam zbog toga na strani autorice”, napisao je Zoran Ferić, hrvatski pisac.

Šta (ne) možemo da zaključimo?

Zbog nedostatka teksta, nemogućnosti stupanja u kontakt sa Majom Urban, nedostatka odgovora Građanske inicijative "Pomozimo deci s invaliditetom" iz Hrvatske, ne možemo da zaključimo zašto hrvatska javnost nije reagovala u širem luku.

Ono što možemo zaključiti jeste da se odnos umetnica i umetnika prema "onom Drugom o kome se govori" i te kako može podvesti pod eksploataciju ukoliko Drugi nije aminovao reprodukciju stvarnosti koja stoji iza dela i ukoliko taj Drugi nađe svoj glas.

Bonus video:

(Espreso/ Verica Arsić)