nevidljivi invaliditet
"POSMATRAM GA KAO POKRETAČ ZA ZDRAVIJI ŽIVOT": Bojana za Espreso otkriva KAKO IZGLEDA ŽIVOT osobe sa DIJABETESOM
Bojana Jovanović je u ranoj mladosti saznala da boluje od dijbetesa tip1 i za Espreso otrkiva kako izgleda njena svakodnevica
Iako je prva pomisao na invaliditet kolica ili štake, postoje i invaliditeti koji nisu vidljivi. Pod "nevidljivim invaliditetom" se podrazumevaju brojna stanja koja mogu da remete svakodnevne aktivnosti osobe, poput disleksije, poremećaj spavanja, hronični bol ili artritis, posttraumatski stres poremećaj, dijabetes...
Međutim, mnogi ne osećaju slobodu da se otvoreno deklarišu kao "osoba sa invaliditetom" zato što reč invaliditet mnogima zvuči strašno i identifikuju je sa stanjem u kojem osobi nešto "fali". I kao društvo smo stvorili takav loš narativ da invalidi nisu jednako sposobni kao osobe bez invaliditeta, a to nije tačno. Oni su samo različiti.
Tačan broj osoba sa "neviljdivim invaliditetom" je nemoguće utvrditi. Poznato je samo da od dijabetesa, jednog od vida nevidljivog invaliteta, u Srbiji boluje čak 770.000 ljudi, što je prema proceni Instituta za javno zdravlje Srbije "Dr Milan Jovanović Batut" više od 12% stanovništva naše zemlje.
Kolko je ova bolest "uzela maha" govori činjenica da je 2006. godine proglašena prvim nezaraznim oboljenjem koje se širi epidemijski.
Bojana Jovanović je jedna od tih osoba koja se u ranoj mladosti suočila sa dijabetesom tip 1, a putem svog Instagram profila sestra.slatkaa svakodnevno deli savete osobama sa dijabetesom iz svog ličnog iskustva.
Ona je za Espreso na svom ličnom primeru opisala šta se menja u životu osobe obolele od dijabetesa od trenutka kada sazna dijagnozu.
Iz sopstvenog iskustva, rekla bih prvenstveno pogled na život. Uz to, naravno, uključuje se i terapija. Neophodno je menjati i životne navike, voditi zdraviji život", tvrdi Bojana.
Ako invaliditet nije vidljiv, to ne znači da ne utiče na nečiju svakodnevicu i način života. Osobe sa bilo kakvim oboljenjem moraju život prilagoditi svom stanju, ali im i okruženje mora biti prilagođeno, a prema Bojaninim rečima "svakodnevica se razlikuje najviše u tome što osobe sa dijabetesom donesu u proseku 80% odluka više nego osobe koje nemaju dijabetes, a te odluke se najviše tiču terapije, ishrane, fizičke aktivnosti, itd."
Kada je u pitanju podrška, Bojana kaže da je izuzetno važna.
"Posebno od ljudi iz bliskog okruženja. Važno je edukovati ljude na koji način mogu pomoći osoba sa dijabetesom i što više dizati svest o dijabetesu", tvrdi i dodaje da se nikada do sada nije osećala diskriminisano.
"Imam sreću što u svom okruženju imam osobe koje se interesuju za moje stanje i posmatraju me kao "normalnu" osobu. Trudim se da živim život posmatrajući dijabetes kao pokretač za zdraviji način života", objašnjava sagovornica.
S obzirom na to da dijabetes, kao i na primer dislekcija ili neki mentalni poremećaji, spada u invaliditete koji nisu vidljivi te čije obelodanjivanje zavisi isključivo od obolele osobe, pitali smo Bojanu za kraj da li je nekada imala potrebu za prikivanjem stanja jer bi to poremetilo njene svakodevne međuljudske odnose.
"Nisam nikada prikrivala svoje stanje. Štaviše, volim svoje iskustvo da delim na mrežama i širim svest o dijabetesu. Veoma se radujem kada upoznam nekog ko živi sa istim izazovom kao i ja, kada razmenimo svoja iskustva", objašnjava Bojana.
Bonus video:
(Espreso)