"TRI DANA SAM PROVEO U ŠPAJZU, ODLUČIO SAM DA...": Priča o Srbinu iz Pančeva koji je postao HRVATSKI DOMOBRAN

"Najjači glas našeg vremena, glas koji ućutkuje svaku ljubav, svaki talent, svaku savest, to je strašna tutnjava topova". Ovim rečima je najveću tragediju čovečanstva, rat, opisao Žilijen Grin, američki pisac francuskog porekla. Rat iz prve ruke, nažalost, poznaju generacije rođene na našim prostorima između 1910. i 2000. godine. U tih devedeset godina, u kojima su topovi samo nakratko bili nemi, više od njih se pričalo samo o ljudskim sudbinama, običnim malim ljudima koji su u jednom trenutku morali da odaberu stranu, bilo da je to zbog straha, nacionalnog opredeljenja ili, jednostavno, usled propagande i moranja.

Jedna takva priča počinje u Pančevu, odakle se seli u Vukovar, da bi epilog imala u Zagrebu, a glavni lik je Srbin koga su ratovi nesrećnih devedesetih odveli na ratište kao pripadnika JNA, da bi kraj dočekao u hrvatskoj vojsci.

Mračne devedesete godine, kada se čitav Balkan gledao kroz nišan, ostaće zauvek upamćen kao period tame u kome se glava gubila lakše nego što dinar propadne kroz probušen džep. Ratni vihor je režirao sudbine bolje nego holivudski režiseri, samo umesto kao na filmovima, vojnici, ti tragičari s fronta nisu imali kaskadere, šminkere i specijalne efekte. Upravo u jedan takav film zakoračio je tada mladić iz Pančeva, Srbin Siniša J.

Ovaj Pančevac bio je jedan sasvim prosečan jugoslovenski tinejdžera tog doba. Sport, muzika, porodica, prijatelji, devojka, škola, dakle, normalan život koji se vodio u to doba, kada je najveći stres bio da li će "Plavi" na svetskom prvenstvu u Italiji konačno doći u priliku da se bore za "zlatnu boginju" ili neće.

Iz Novog Sada u Vukovar

Verovatno nije ni sumnjao da će, gledajući u svom porodičnom domu čuvenu utakmicu Jugoslavija - Argentina ili "Igre bez granica", za nekoliko godina ući u igru koja će mu promeniti život iz korena.

Kada je rat počeo da iscrtava krvave granice između nekada bratskih republika, iz Pančeva, kao regrut JNA, upućen je na front kod Vukovara i to samo nekoliko dana po mobilizaciji. U tom trenutku, imao je 24 godine.

"Taman sam se bio vratio s odsluženja vojnog roka, kada mi je stigao poziv za mobilizaciju. Kao tenkista sam raspoređen u Novosadski korpus", rekao je on za Jutarnji 2005. godine.

Kako će se kasnije ispostaviti, ovaj trenutak će zauvek promeniti njegov život. Naime, nakon što je tenk JNA u kojem se nalazio oštećen od strane hrvatske vojske, Siniša se izvukao i sakrio u jednu od napuštenih kuća.

Tri dana u špajzu

U izjavi za jedan hrvatski portal, rekao je da je pre dolaska u Vukovar je u medijima slušao o zločinima koji su činili pripadnici hrvatskih oružanih snaga, zbog čega je osećao strah za svoj život. Čitavu dramu u njegovom mozgu je dodatno pogoršavala rečenica "da je bolje da se ubije, nego da živ padne u ruke ustašama". Ipak, nakon nekoliko dana skrivanja u paklu Vukovara, učinio je upravo to.

“Pre dolaska u Vukovar, naši su pričali kako ustaše kolju decu, kako presecaju kablove s bandera i prže strujom po tenkovima, govorili su da je bolje da se ubije nego pasti živ u ruke ustašama. Od tih priča uvek sam znao da se naježim", rekao je on.

Skriven u špajzu, dane je provodio u agoniji u kojoj je osluškivao razgovore hrvatskih vojnika. Tom prilikom je jednog od njih ocenio kao najpodobnijeg za čin predavanja.

"Proveo sam dva do tri dana u nekom špajzu u mraku, izgubljen i u strahu, onako gladan posegao sam za nekom tečnošću da ublažim žeđ… Mislim da je bio paradajz u boci, ali mi je posle nekoliko gutljaja palo na pamet da je možda otrov! Slušao sam kako Hrvati često šetaju po dvorištu i čuo sam Marića i taj mi se čovek učinio kao smiren i dobar. Nakon nekoliko dana odlučio sam da se predam, pa šta bude. Čuo sam u dvorištu kako razgovaraju, u špajzu sam ostavio pušku i izleteo pred zbunjene gardiste koji su gledali od kuda sam se stvorio. Tražio sam Andriju Marića i tako sam odgovarao na svako pitanje… Sproveli su me u štab i tu su me ispitivali, ali i dalje sam insistirao na tome da dovedu Marića ili ne govorim ništa", objasnio je on.

"Ja ću sa vama"

Kada je započeo razgovor sa hrvatskim vojnikom, po sopstvenom priznanju, očekivao je metak u čelo. Ipak, ponuda koju je dobio samo mu je donekle spustila kamen sa grudi.

Glava je i dalje bila na ramenima, a on je imao dva izbora. Da ga prebace u Bosnu ili da ga predaju našim snagama nazad. Siniša je iz straha za svoj život i posle početnog iznenađenja, izabrao treću, opciju zbog koje ga danas sa ove strane Dunava, pored dezertera, smatraju i za izdajnika.

Naime, rat je nastavio na strani hrvatskih oružanih snaga.

"Skočio sam sa stolice i rekao Andriji: ‘Ja nazad ne mogu, a vi me nećete ubiti! Ako se gine, ginućemo zajedno", rekao je on tada i prišio sebi čin izdajnika svog naroda. Nakon rata u kojem je ostao invalid, preselio se u Zagreb, gde se kasnije i oženio.

Ispod ove vesti na našim portalima obično možete da pročitate kako je Sinišin gest ili čist akt dezerterstva za svaku osudu ili posledica stokholmskog sindroma od koga pate oni koji previše vremena provode sa svojim otmičarima, te se vremenom i zbliže. Težinu svoje odluke verovatno je osećao svakoga dana dok je na svojim grudima imao grb i uniformu države u kojoj nije bio rođen, i mogu da ga razumeju samo oni koji su bili u njegovim cipelama.

Priča o porodici Laketa

Njegova priča nekako dopunjava onu koju je ispričao, nažalost, sada pokojni Zoran Laketa, rođeni Mostarac, koji je u ratu u Bosni ratovao protiv svog rođenog brata Gorana i oca Ratka. Dok je Goran bio član hrvatskih oružanih snaga, Goran je bio vojnik armije BiH, dok je Ratko nosio na sebi grb vojske Republike Srpske.

Da se sudbina baš grubo poigrala sa porodicom Laketa, svedoči trenutak pogibije Gorana. Naime, on je imao 24 godine kada je poginuo 6. avgusta 1993. godine, a stradao je od minobacačke granate ispaljene s položaja HVO-a na brdu Hum, iznad Mostara - u čijim redovima je bio njegov brat Zoran, a koji je tu vest saznao preko radija.

"Nisam mogao da verujem: "Sedam dana od smrti Lakete Gorana koji je stradao od zločinačke granate 6. augusta, zajedno s njim su stradali…’ Nisam mogao da verujem u ono što čujem. Dolaze mi prijatelji, izražavaju mi saučešće, i tek onda postajem malo svesniji. Ne možeš da odeš bratu na sahranu, ne možeš da vidiš ucveljenu majku koja je izgubila sina, nego to moraš da nosiš u svojoj dubini, u malom ljudskom biću”, rekao je on 2017. godine.

Za razliku od Siniše, Goran se nakon rata, posredstvom Crvenog krsta sreo s ocem Ratkom i majkom. Kako je tada rekao, rat i opredeljenja nisu spominjali. Siniša, s druge strane, dane provodi u Zagrebu i kao 80-postotni ratni invalid prima penziju kao "domobran". U Pančevu i dalje ima porodicu.

Na kraju svoje priče, Zoran Laketa, koji je preminuo 5. maja 2022. godine, poslao je možda i najbolju poruku svim narodima koji žive na području BiH ali i u susednim zemljama,: "Dabogda se nikada i nikome ne ponovilo!”

I što se nas tiče, neka bude baš tako - da se rat koji je zavio Balkan u crno nikada ne ponovi.

Bonus video:

(Espreso / Blic, Stevica Rajčetić)