BAKA DANICA JE UMRLA SA MITRALJEZOM U RUCI NA LINIJI ODBRANE SRBA I SRPSTVA: Do poslednjeg metka branila svoje selo

Baka Danica Obradović iz Divosela u Lici, da bi preživela, u mladosti se borila protiv ustaša u Drugom svetskom ratu, a u starosti ponovo doživela da mora da se brani od sinova i unuka onih koji su pokušali da istrebe Srbe na tim prostorima pet decenija ranije.

Kada je 1993. počeo rat u Hrvatskoj, uveliko je prešla sedamdesetu godinu života, ali je to nije sprečavalo da stane u prve borbene redove u odbrani svog rodnog kraja i, zajedno sa mladićima koji bi mogli da joj budu unuci, brani rodno mesto.

Kamere su zabeležile neverovatan trenutak, staricu zatečenu na svom položaju u kućnim papučama na nogama, gornjim delom maskirne uniforme i puškomitraljezom "brauning" koji nije puštala iz ruku.

Kaže da je u Drugom svetskom ratu naučila da rukuje oružjem, pa joj je to znanje poslužilo i u obračunu sa hrvatskim braniteljima koji su upali u selo.

Danica je ubijena samo dva meseca nakon nastanka videa, tokom akcije Medački đep u kojoj je Hrvatska vojska pokušala da vrati teritoriju Republike Srpske Krajine u okolici Gospića natrag pod vlast Hrvatske. Taj džep nalazio se u selu Medak.

Zanimljivo je da je pre pogibije pozvala svoje saborce da joj pomognu da odbrani selo:

„Pošalji pomoć, ako Boga znaš! Pozovite dobrovoljce, vojsku, bilo koga! Ne možemo još dugo da ostanemo ovde", rekla je ona neposredno pred početak kampanje Medački đep (od 9. do 17. septembra) 1993. godine.

Nije im ostala dužna, sve do poslednjeg metka bila je sa svojim mitraljezom „broving“ strah i trepet za hrvatske agresore i strane plačenike koji su jurišali na njeno selo.

Sve dok je mogla, baka Danica je uprkos svojih 70 i nešto godina hrabro branila, na prvoj liniji fronta, srpsku nejač i civile od strašnog neprijatelja. I kada je započela strašna ofanziva na njeno selo, Divoselo, nije se povukla, već se do poslednjeg metka borila protiv ustaša omogučivši tako da se na desetine srpskuh civila spasu iz strašnog okruženja. Tek kada više nije imala s čime da puca, hrvatski jurišnici su je zaklali, ubeđeni da su je ubili za sve vremena.

O baka Danici postoji i video zapis Srpske tevezije Knin koji dokazuje sve ono što je o njoj i napisao Momo Kapor.

Međutim, njena hrabrost nikada neće biti izbrisana iz sećanja srpskog naroda. Momo Kapor je, s dubokim poštovanjem i divljenjem je ovekovečao u svojoj knjizi "Smrt ne boli" kao primer junaštva za buduća srpska pokoljenja:

- …Kako ste?, pita baba Danica Obradović na najisturenijoj zapadnoj koti pravoslavnog sveta u Divoselu, u blizini Gospića. Ona sedi za teškim mitraljezom "broving", maskiranim lišćem i nemoćno širi ruke, izvinjavajući se što, sem vode, nema čim da nas ponudi. Penzionisana kuvarica sedamdesetih godina, sa okruglim cvikerima bakice, u gornjem delu vojničke uniforme, ali u papučama zvanim pantofle, ona je obučila svoje seljane da pucaju iz minobacača i mitraljeza. Njen položaj je na vrhu klina koji duboko zadire u neprijateljske položaje sa opasno otvorenim bokovima, kuda se često provlače diverzantske trupe kroz gusto šipražje.

Gotovo svake nedelje ona gubi dvojicu-trojicu svojih saboraca. Ovaj lepi zeleni predeo bazdi na smrt. Čovek ima osećaj da ga sa svih strana gledaju oči ubica i da je potpuno nemoćan da se odbrani. Zarasli u dvonedeljne cekinjaste brade, baba Daničini ljudi razgovaraju s prstom na obaracima automatskih pušaka. Bio sam svugde, video sam svašta, ali čini mi se da u životu nisam bio bliže smrti nego na tom isturenom položaju Divosela, koji se (kakve li ironije) naziva Veliki kraj!

„Pošaljite kakvu pomoć, ako boga znate!“, preklinje nas starica, koju bi bilo mnogo lakše zamisliti za šporetom nego za“brovingom“.

„Pozovite dobrovoljce, vojsku, bilo koga! Mi ovde ne mozemo još dugo…“

Pretrčavajući brisani prostor, pitam jednog borca kakvi su im neprijatelji, oni s druge strane livada i sumaraka.

„Eh, kakvi“, odgovara, “isti jad ka i mi ođe Sirotinja, brate, ali ka i mi, tu su rođeni i poznaju svaki kamen…“

Dvadesetak dana posle ovog susreta, Divoselo je sravnjeno sa zemljom, a svi branioci pobijeni. Posle dugotrajne artiljerijske pripreme, koja je trajala punih šesnaest sati, hrvatska vojska, predvođena međunarodnim psima rata i plaćenicima, upala je u Divoselo i pobila sve što se kretalo. Vojnici Ujedinjenih nacija nisu mogli da vide bilo šta živo-ni mačku, ni psa, niti ovcu! Baba Danica je preklana za svojim mitraljezom“broving“ iz kojeg je ispalila i poslednji metak. Mogu da zamislim kako iz šipražja na sitnu, debeljuškastu staricu dobročudnog izgleda skaču legionari u crnom s kamom u rukama.

Ta scena me proganja; možda nisam učinio sve što sam mogao? Možda je trebalo da stanem na sred beogradskih Terazija i da vičem iz sve snage, da tražim pomoć za baba Danicu i njene ljude.

Na pijacama Beograda vidim njene vršnjakinje kako se žale na cene kupujući paprike za zimnicu. Isti hod na nogama koje muče vene, iste staračke pegice na rukama, iste naočare tankih metalnih okvira…Baba Danica nije imala privilegiju da priprema zimnicu – za svojim mitraljezom, a povremeno i sa minobacačem, ona je branila zlatasto jesenje obilje beogradskih pijaca i svojih ispisnica koje smatraju da je dosao smak sveta zbog skupih paprika…”

Bonus video: OLUJA JE FILM NEZABORAVLJANJA I POMIRENJA Zlatan Vidović o ostvarenju koje je već podiglo prašinu UPUTIO MOĆNU PORUKU SRBIMA!

(Espreso/Telegraf)