HRVAT JE NAPISAO PISMO SINU PRED POLAZAK U ŠKOLU I PODELIO REGION: Jedni misle da je divno, a drugi se zgražavaju

Prvi septembar znači samo jedno - početak škole. A jedan roditelj đaka prvaka je povodom ovog bitnog datuma svom sinu napisao pismo o novim izazovima i preprekama koje ga očekuju.

U svom javnom obraćanju sinu, otac iz Hrvatske Maro Marušić, novinar "Dubrovačkog dnevnika", pre par godina napisao je dirljivo i emotivno pismo svom sinu, a tom prilikom se dotakao njegovih budućih drugara u školi, pravih i onih drugih "prijatelja" ali i prvih ljubavi. U pismu je objasnio sinu i na koga se u životu zapravo stvarno može osloniti.

Pismo prenosimo u celosti.

"Dragi sine,

Svakih sedam godina čovek započinje novi životni ciklus, u kom se menja, preispituje stavove, pokušava dalje da napreduje, da razvija mudrost, i da postane bolja osoba… Ti si, mili moj, završio svoj prvi životni ciklus i sada stupaš dalje u avanturu. Krećeš u školu, pred tobom su novi izazovi, počinju prave obaveze.

Uskoro ćeš upoznati reč odgovornost. Kako bi lakše prolazio prve prepreke, pokušaću ti dati neke savete da ne na***eš kao babo. Znam da me nećeš slušati i da ćeš napraviti po svom – na tuđim greškama niko nikad ništa nije naučio – ali svejedno ti, kao roditelj, moram reći par stvarčica.

Poštuj učiteljicu. Nekad će imati loš dan, nerviraćeš se, ali baš tada, pokušaj situaciju pogledati iz drugog ugla. Postavi sam sebi pitanje: 'Koja je životna priča učiteljice, šta stoji u pozadini?' Imaj razumevanja za njene promene raspoloženja, nikad ne znaš šta je ispod površine. Zato nikad ne osuđuj, pogotovo ne na prvu!

Ne rugaj se debelom

Ne osuđuj i ne rugaj se onom malom debelom iz razreda. Nemoj da te većina povede i da joj se prikloniš, kao što se meni dogodilo. Svakim ruganjem, vršnjaku nabijate komplekse, a sutra kada odraste, on će sve to vratiti s kamatama. Debeli će postati načelnik županijskog odeljena ili direktor gradskog preduzeća i više vam neće biti do smeha. Upravljaće vašim sudbinama, i zapamtite, što bude imao više kompleksa iz detinjstva, to će biti gori na poslu, što u osnovi znači da će i vašoj zajednici biti loše.

Pune su političke stranke debelih iskompleksiranih likova, koji frustracije iz detinjstva leče vlašću. Ali pogrešan je to način samopomoći, na kraju se iz svega ne izrodi ništa dobro. Tako da će ti Debeli, Smotani, Mucavi i Klempavi strašno ići na živce pogotovo kada budu ulazili u razne ilegalne dilove međusobno lizajući an***e otvore. Upravo u tom trenutku, kada te najviše budu nervirali, postavi sam sebi pitanje: 'Koja je životna priča Debelog, šta stoji u pozadini?"

U pozadini života Debelog, videćeš sebe i ostatak razreda škole kako preko velikog odmora pevate davno zaboravljeni pesmuljak 'En Facea Debeli', ne misli na to! Debelom neće biti do smeha, jedva će se suzdržati da ne zaplače, i što on više bude patio, vi ćete ga više zezati. A onda će za trideset godina, Matija iz tvog razreda, koji je preko velikih odmora bio glavni tenor, hteti da izgradi apartman, i doći će u kancelariju kod Debelog da ga zamoli za građevinsku dozvolu, a načelnik za prostorno planiranje i izdavanje dozvola samo će se nasmejati.

Matija bi mu sad najradije rekao: 'Debeli, ne misli na to', ne misli na to kako smo te zajebavali, ali čoveku se traume iz detinjstva večno urežu i teško ih je zaboraviti, a pogotovo je to nemoguće Veljku Debeljku, čoveku koji je čitavo školovanje proveo u paranoji od masne zezancije. Najviše je mrzeo fizičko, kada je morao da se skine pred razredom i da pokaže naslage sala oko stomaka. Tada su ga zezali da je 'Morž, koji hoće i može pokazivati kolutove na stomaku!'

Debeli će sve to nekako uspeti da istrpi, a onda će mirne duše ući u Stranku. Iako se u masi stvari nikad neće složiti s predsednikom stranke, nikad mu ništa neće reći. Važno je samo da se dobro uhlebi, da ima dobru platu bez puno stresa. I mogućnost odlučivanja, to je isto važno, to leči komplekse.

Nekad će Debeli da stane ispred ogledala i pitati se 'Da li je to što radi moralno? Da li bi trebao promeniti životnu ploču, potruditi se, a ne ići linijom lakšeg otpora an*** otvora?', ali onda će se setiti kako mu je kroz čitav život - celokupno školovanje i godine na studiju bilo užasno teško i zahtevno - dok su drugi provodili vreme u prvim ljubavima s devojkama, on je buljio u brojeve na vagi, bojažljivo se nadajući da je izgubio koji gram - pa valjda je i on zaslužio da malo uživa u životu" stoji u njegovom pismu koje je otac napisao za Dubrovački dnevnik.

Prijatelji

A onda se dotakao prijatelja, i da li oni zaista postoje.

"Pustimo sad Debelog da uživa u životu, nije on jedini koji će te nervirati, biće kasnije čitava plejada likova koje nećeš moći da gledaš. Za vreme školovanja, znaš, upoznaćeš mnoge vršnjake, koji će ti postati prijatelji. Čitav svet će ti se vrteti oko njih. Biće ti važniji od mame i tate. Roditelji će ti biti glupi i dosadni, a prijatelji najveće blago koje imaš. Da moraš birati između tate i prijatelja, nemojmo se lagati, birao bi - …nemoj se smejati.

Prijatelji će ti biti sve. Obožavaćeš da provodiš vreme s njima, ići ćeš na kupanje, u bioskop, otkrićeš prve filmove, glumce, muzičke ukuse… Smejaćeš se njihovim forama, gledaćete utakmice, otkrivati nove ulice, raditi sitne nepodopštine… Neke šaljive i škakljive situacije (p)ostaće ti prelepe uspomene.

A onda, kada jednog dana budeš u godinama kao tvoj stari, shvatićeš da prijatelji ne postoje. Ta reč bi mogla mirne duše da se ukloni iz rečnika i zameniti, na primer, rečju interesitelj. Da, sine, prijatelji ne postoje, jer da ih ima pomogli bi ti kada je najteže. Ali baš kada najviše ti pomoć bude bila potrebna, oni, ne da ti neće pomoći, nego će te još kritikovati zašto si se našao u toj situaciji. Nije prijateljstvo zajedno piti, jesti i gledati fudbal.

To su samo zajednički interesi, e upravo zato ne postoje prijatelji, nego samo interesitelji. Prijateljstvo se pokazuje kada je teško, a ne kada se roštilja. Ali, vidjećeš na svojoj koži da ti niko ništa neće učiniti bez da ima koristi. Upravo u tom trenutku, kada bi svog dojučerašnjeg prijatelja najradije lupio šakom, postavi sam sebi pitanje: 'Koja je životna priča Interesitelja, šta stoji u pozadini?'.

Videćeš, sine, da je u pozadini njegovog kretenskog ponašanja neznanje i nesvest. Ne ponaša se on namerno idiotski, nego je to plod njegovog unutarnjeg nezadovoljstva, kojeg nosi celi svoj život, kao kornjača oklop. On te ne mrzi, on ti je samo u depresiji, nezadovoljan svojim postojanjem, pun kompleksa, u večnoj potrazi za bezuslovnom ljubavlju i srećom koji uvek nekako izmiču. Zato ga ne osuđuj bez obzira što si se razočarao. I on se sto puta nasukao na vlastitu reputaciju i misli. Još uvek ga ubija u pojam što ga je Klara ostavila, a on je s njom zamišljao porodični život kao iz bajke, s hrpom nasmejane i razigrane dece.

Žene

Ah te žene… Negde krajem osnovne škole po prvi put ćeš upoznati leptiriće u stomaku. Mislićeš da je to ljubav, ali nije. To je samo zaljubljenost, prirodna droga gonjena hormonima. Zaljubićeš se strahovito – misliš ćeš da je ta mala najveća ljubav tvog života. Da ne postoji ništa više i niko drugi. Da je to – to.

Po celi dan ćeš misliti o Njoj, pokušaćeš čak i sam sebi da pevaš 'Debeli, ne misli na to', ali nećeš uspeti. Ona će biti tu i za doručak, i za ručak i za večeru. Nećeš moći da učiš, nećeš moći da pratiš fudbal, čak ti ni palačinke s Nutellom neće imati ukus kao do tada.

A onda će odjednom, iako nije uopšte ni počelo, sve završiti. Puknuće ljubav koje nikad nije ni bilo. Samo slepe zaljubljenosti, što od suprotnog pola napravi idealizovanu bajku, a u kojoj nema mesta ni za oca, ni za majku. Bićeš užasno tužan, mislićeš kako ti se srušio svet..

Kako nemaš više razloga da nastaviš život, da dočekaš sutra, neće više smisla imati ni burek od sira, eto do kakvog ćeš očaja doći. Zatvorićeš se u sobu, pustiti da ti svira 'Radiohead' ili, ne daj Bože, 'Joy Division' ili neki slični depresivni bend i misliti kako bi voleo da te nema. Te je faze i tvoj stari prolazio.

A onda, oh koje li ironije sudbine, trideset godina kasnije, srešćeš tu Malu, koja je sada Velika – u pravom smislu te reči, imaće više kilograma od tebe – i nećeš moći da veruješ da ti zbog nje život zajedno s burekom nije imao smisla. Nasmijaćeš se toj misli.

Da si patio zbog te cure koja danas izgleda svinjoliko – da, baš je to pravi opis – liči malo na neku gudu, ali, što je najluđe od svega, to je nešto što ti najmanje na njoj smeta – više te ubijaju u pojam njeni stavovi koje svakodnevno čitaš na Fejsbuku – da treba Srbe na vrbe, Šiptare u bare, Francuze u ćuze, Gvineja Bisauance u lance, a Australce i Malce u k**** palce…

Nećeš moći da veruješ da suludi statusi pred tobom pripadaju ženi za koju si onda mislio da je centar tvoga sveta i sve što si tada hteo je da provedeš s njom ostatak života. Hahahah, koje ludilo! Danas si srećan k'o prasac što nemaš nikakve veze s tom svinjolikom ženom, jer zamisli da svakog dana moraš da slušaš kako Angolce treba u lonce, a na gejeve trošiti suzavce i sprejeve.

"Sine, voli te tata, ništa se ne brini"

Što se same škole tiče, tata će ti stalno govoriti da učiš, iako odavno ne veruje u obrazovni sistem. Kome je škola hleb dala, osim onom dileru marihuane koji se obogatio u školskom dvorištu? S koliko te samo beskorisnih i bespotrebnih stvari fila hrvatsko obrazovanje?

Evo tvoj tajo zagazio u četrdesetu, a još uvek mu nijednom nije trebao ni kosinus, ni sinus, ni dvostruka nepoznanica, ni kako je i zašto Pablo Pikaso veliki umetnik, jer je crtao šizofrenične crteže, a prosečni šizofreničar nije veliki umetnik, iako lepše crta od starog galebara.

Nije tvom babu, a ni njegovoj sestri takođe, u životu nijednom trebao podatak o svih deset bitki na Soči gde se prva linija fronta u četiri godine borbe i 400 hiljada izgubljenih života pomaknula 40 metara severno. A možda je i najluđi predmet u hrvatskim školama Geografija, gde učiš o južnoameričkim gospodarskim tigrovima kako se strelovito razvijaju, a nije prošlo ni dva dana otkako si završio školu, pa čitaš u novinama kako su južnoamerički gepardi Argentina i Brazil ekonomski kolabirali, inflacija je brža od Mesija i Neimara, a nezaposlenost divlja kao Adriano po favelama.

Dragi sine, na tvojoj životnoj avanturi čekaće te razni problemi i iskušenja. Padaćeš, ustajati, opet padati, proklinjati svece što je tvoj Ćoravi drug iz razreda, sada na radnom mestu gradonačelnika, trostruko pretplatio u javnoj nabavi s Debelim i Pankerom, koji se, dobro ćeš se toga sećati, tokom školovanja kleo u punk, anarhiju, 'Bad Religion', 'Ramonese', revoluciju i slične pubertetske vrednosti, a onda mrtav hladan odj***ao 'Kud Idiote', popu*** ga Vođi Stranke i dobio izmišljeno direktorsko mesto, a danas kad čuje Tustu kako pjeva 'Mi smo ovde samo zbog para, samo se slatko-gorko nasmije…'.

Ali brige te, sine, ne nerviraj se zbog ovakvih likova. Ne uzimaj život previše ozbiljno. Opusti se, opraštaj i ne osuđuj! Uživaj u sitnicama – dobroj odbojci, čiopama, mirisu kafe, sladoledu s belgijskom čokoladom, bonaci, zalasku sunca, novogodišnjoj turneji četiri skakaonice…

A onda kada te napadnu crne misli pritisnute južnim vetrom, kada te dojučerašnji prijatelji pankeri napuste u nevolji, a Svinjolika ti da nogu, dođi svome starom taji da te zagrli.

Tvoj će ćelavi i debeli tata izvaditi prašnjavi saksofon iz ormara i odsviraće ti dobru staru senzaciju 'Swedish House Mafije: Don't you worry child!' Ne zna babo baš dobro svirati, faliće masu nota, ali shvatićeš poentu: Sine, voli te tata, ništa se ne brini, 'Heaven's got a plan for you!'"

Tekst je originalno objavljen 2018. godine u Dubrovačkom dnevniku.

Bonus video:

(Espreso/ Blic/ Maro Marušić/Dubrovački dnevnik)