paŽnja
SVEŠTENIK OTKRIO ZAŠTO SE OSVEŠTUJE SVETOM VODICOM: Srbi to rade SA SVIM I SVAČIM, a evo šta je ISPRAVNO
Mnogi smatraju da je osveštavanje ovakvih stvari pogrešno i da sveštenici to rade samo iz lične koristi.
Prilikom građenja kuće ili useljavanja u nov dom najvažnija stavr za jednog vernika je da bude osveštan. I tako pozivamo parohijskog sveštenika koji dolazi da se moli za napredak doma, za zdravlje i sreću ukućana, naročito dece, za slogu, za ljubav, razumevanje među ukućanima i za svako dobro koje hrišćani mole od Boga.
Međutim, onda kupimo nova kola, i tu nam treba molitva za sigurnost i blagostanje, pa odnda pokrenemo neki biznis, e, baš tu je potrebna molitva za napredak i tako dalje. Mnogi smatraju da je osveštavanje ovakvih stvari pogrešno i da sveštenici to rade samo iz lične koristi.
Kada malo istražimo videćemo da je ova praksa jako ustaljena i da su popovi osveštavali bukvalno sve - od igle do lokomotive (fabriku duvana kod Čačka, stadion fudbalskog kluba Partizan, prostorije raznih političkih partija, vodovod u Novom Sadu, automobile, prodavnice u paketu s robom).
Ipak, postavlja se pitanje da li je ovo jedna vrsta "zloupotrebljavanja" svešteničkog položaja i da li postoji neki kriterijum i moralna/verska/principejelna granica. Na ovakva pitanja odgovorio je arhimandrit Rafailo Karelina. Evo šta on kaže!
- Sveštenik uvek treba da ima na umu to da je postavljen za tu dužnost da bi svetleo. Kao što sveća svetli na čiraku, tako i sveštenik treba da bude svestan toga da ljudi na njega uvek gledaju kao na etalon, i obrazac svetosti – u svemu, pa samim tim i u ličnom životu. I zato sveštenik uvek treba da se ponaša dostojanstveno.
- Kada se ove ili one strukture obraćaju s molbom za osvećenje banki, prodavnica ili preduzeća, sveštenik treba da bude svestan da samo osvećenje, kropljenje svetom vodicom treba da pomogne ljudima da se vrate Crkvi i crkvenom životu. Ne treba očekivati da će se posle molebana, i posete sveštenika sve promeniti. Ali svako od nas, upućujući se na molbu u ovu ili onu strukturu, iskreno veruje i nada se da će ta poseta doneti neki plod: neka se samo nekoliko ljudi sete Boga … Preko molebana i svešteničkog služenja Gospod pomaže onima koji tamo rade, bez obzira na mesto – prodavnica, zatvor, bolnica … U svakoj službi sveštenik moli Boga da Gospod pošalje blagoslov na ljude, koji su Mu se obratili.
- Kada se ljudi obraćaju sa takvim molbama, to je već početak molitve, početak kretanja ka Bogu. I zato se ne treba smućivati, ne treba videti nešto loše ili štetno u tome što sveštenika pozivaju za osvećenje trgovačkih centara, kancelarija, banki. Treba se truditi da se u tome vidi dobro. Niko ne zna šta je u čovekovoj duši – niko u nju ne može da zaviri. Lako je zapaziti neku korist, ali ne treba tako. Crkva je otvorena za sve: tu može da dodje i Predsednik, i guverner, i običan radnik. Tako je i svaki sveštenik bez obzira gde se nalazi spreman da pomogne svima …
- Treba se trudti da se u svemu vidi dobro, a ne loše – to je glavni princip hrišćanstva. Kod nas se sve radi sa blagoslovom. I svaki sveštenik, baveći se ovom ili onom delatnošću u početku uzima blagoslov. Danas sveštenici predaju u školama, drže specijalne kurseve na univerzitetima – postoje takvi primeri i kod nas u Barnauli. Smatram da je to pravilno i potrebno.
- Ima veoma mnogo takvih primera, kada sveštenik služi službu koja nije povezana sa hramom i zahteva preoblačenje. Kod nas u eparhiji ima jedan glavni inženjer – djakon Zaharija. On je u svetu radio 26 godina kao inženjer-graditelj. I došavši u Crkvu, on veliki deo vremena provodi na gradjevini – rukovodi direktno svetskim ljudima, gradjevinarima, ukazuje im na greške, ispravlja ih. Smatram da u tome nema ničeg lošeg. Uzmite manastire – u svakom od njih postoje i traktoristi, i zemljoradnici… To je uvek bilo i biće, i u tome nema ničeg lošeg – čovek treba da radi.
- Mogu da nevedem primer iz Svetog Pisma: apostol Pavle budući propovednik nikada ni od koga nije ništa uzimao, a hranio se od svoje rukodelje – pravio je šatore, prodavao ih i kupovao sebi hranu. Svaki čovek treba da radi. I više od toga, čovek ne samo da treba da radi da se sam prehrani već treba da pomaže i nemoćnima. Manastiri i Crkve su se uvek trudili da materijalno pomažu siromašnima, prestarelima. To je pohvalno.
(Espreso/Srbija danas)