"JOŠ SE NIJE RODIO ONAJ...": Zbog Markove objave iz GRČKE Srbi PLAČU od SMEHA!

Boravak sa porodicom na moru, najlepši je period u odrastanju deteta, ali i roditelja koji se u poznijim godinama, kada su im deca već porasla, sa setom sećaju onih dana kada je najslađe bilo skakati u vodu sa tatinih ramena, a jesti vruće krofne iz mamine ruke.

Marko S. Marković, pisac, tata i suprug iz Šumadije, napisao je satiričnu, šaljivu i zabavnu priču o tome kako izgleda njegov dan sa suprugom i dvoje dece na plaži, koja je oduševila mnoge, a zatim je priča, kako to obično biva, dobila i nastavak unutar grupe "Grčka info".

Naravno, i ovaj put, "super - tata" je morao da pokaže svoje moći na plaži.

Zašto Šumadinac ne voli more?

(drugi deo)

Znate one stare „Diznijeve“ crtaće, gde glavnom junaku na ramenima stoje samo njemu vidljivi anđelčić i đavolak, i usmeravaju ga u željama i namerama. Moj anđeo čuvar je milion posto spavao onoga dana kada sam napisao priču o Šumadincu koji ne voli more, pa me je đavolak prevario da se dohvatim tastature.

Danas je već četvrti ili peti dan odmora. Iz zida sam izvadio ekser od žice za sušenje veša i krišom probušio flamingosa. Morao sam, jer je narod počeo da me prepoznaje na ulici. Ali uzalud, svakodnevno se susrećem sa pogledima podrške očeva sapatnika na putu ka plaži. Juče mi je, dok sam sedeo ispod suncobrana ćutke prišao jedan debeljko, mojih godina i moje konstitucije, i iz torbe za plažu izvadio limenku hladnog piva, oprezno se osvrćući ka mestu gde mu je sedela supruga.

„Marko?“

„Izvolite?“

„Ja sam Tarik. Iz Bugojna.“, pružio mi je limenku, i kao da se pravda rekao, „Ovo mi je bila poslednja.“

„Hvala...“

„Hvala tebi.“, zasuzile su mu oči, „Konačno da neko napiše nešto o nama...“

"Nisam ja baba"

Dvanaesta limenka od jutros. U mome slučaju formula slave je jednaka količini dobijenih limenki piva na plaži. Ne mogu da kažem da mi u trenutku nije prijalo, ali me iz razmišljanja trže ljutit glas iza mojih leđa.

„Češka baba, je li?!“

Okretoh se, a iza mene je zaista stajala ona češka baba sa kojom sam se prvog dana otimao oko teritorije za peškir. Samo, srpski je govorila bez zamerke, što se dalo zaključiti i po sočnim psovkama koje mi je u međuvremenu sručila na glavu.

„Oprostite, molim Vas...“

„Oprosti se ti od života, je l' ti jasno!“, razgalamila se, kao da mi je bila žirant za kredit, „Još se nije rodio onaj ko će Slavicu da naziva babom! Pa je l' si ćorav da ne vidiš da sam u najlepšim godinama?! Za mnom se ceo Titel okretao na ulici, a ti bi da me zbabiš pre roka?“

„A Vi ste iz Titela?“, stadoh da se migoljim, poput jegulje, „Imao sam jednog druga iz vojske...“

„Jok, iz Karlovih Vari!“, podboči se ona, „Ne znam samo odakle ti ideja da sam iz Češke?“

„Pa, znate, fizionomnija...“, stadoh da se pravdam, „Svetloputi ste i plave kose...“

„Pa šta?!“, namrgodi se gospođa Slavica, „I ti ličiš na Nanda-babu iz indijske serije, pa nisam došla da ti tražim autogram...“

Nije uzalud Halil Džubran rekao da je ruka života u vetru. Biće da mi je baš vetar i spasio život, jer je oduvao široki žuti šešir gospođe Slavice. Dok se ona okrenula da ga stigne, ja mudro utekoh u vodu, kako bih se opet konsolidovao.

Sve isto - samo preprodavca iz Trstenika nema

„O, medijska zvezdo!“, dočeka me supruga, „Stigao si.“

„Jesam.“, slegoh ramenima.

„Taman na vreme.“

„Za šta?“

„Da namažeš klince, da ne pregore. Šesnaesti put.“, namignu mi.

Šta sam mogao, već da poslušam, izađem i dohvatim se kreme za sunčanje. Hvala Bogu, vetar je još vijao babin šešir, a i onaj prekupac krupne i sitne stoke iz Trstenika je promenio plažu. Pročitao čovek prethodnu reportažu, pa ne bi da mi vraća deset evra.", napisao je on na kraju.

Bonus video:

(Espreso/Blic)