istorija
POZIV KOJI JE SPASAO SVET OD TREĆEG SVETSKOG RATA: Izum koji je OHLADIO moćnike, a ovako se KROJILA NAŠA SUDBINA
Crveni telefon je uređaj koji je omogućio razgovor i sprečio rat
Na današnji dan 1963. godine prvi put je upotrebljen tzv. crveni telefon između sedišta vlada SSSR i SAD.
Lideri Nikita Hruščov i Džon Kenedi uspostavili su posle kubanske krize, koja je zapretila opštim nuklearnim sukobom, direktnu telefonsku vezu, poznatu kao „crveni telefon“.
Prethodno je 20. juna 1963. godine uspostavljena direktna telefonska linija između predsednika SAD i SSSR-a koja je trebalo da pomogne Vašingtonu i Moskvi u lakšem i bržem rešavanju sporova.
Ovaj sistem komunikacije osmišljen je posle okončanja Kubanske raketne krize, nakon što je Amerikancima trebalo čak 12 sati da dešifruju poruku koje je Nikita Hruščov poslao Džonu Kenediju.
Mnogi mitovi vezuju se za ovu liniju, a istina je da se sudbina celog sveta krojila preko nje i da su je lideri dveju sila koristili za hitne razgovore tokom Hladnog rata.
Iako je uspostavljena u junu, prvo probno pismo Amerikanci su poslali u Moskvu 30. avgusta 1963. U njemu je pisalo: “Brza braon lisica preskočila je preko leđa lenjog psa” („The quick brown fox jumped over the lazy dog’s back“). Ta rečenica sadrži sva slova engleske abecede.
“Crveni telefon” proradio je punim intenzitetom u prvim danima arapsko-izraelskog rata 1967, tokom Šestodnevnog rata Izraela protiv Egipta, Sirije i Jordana. Tada je preko njega poslato oko 20 poruka. Prema Bonovom kazivanju, ministar odbrane SAD Robert Maknamara probudio je Džonsona u sedam sati ujutru i saopštio mu da je „vrućom linijom“ pristigla poruka od sovjetskog premijera Kosigina.
Kosigin je molio da se na Izrael izvrši pritisak kako bi se zaustavio rat na Bliskom istoku. Amerikanci su seli da sastavljaju odgovor, prethodno upitavši sovjetsku stranu kako pravilno da se obrate adresatu. Iz Moskve su dobili odgovor: „Druže Kosigine“.
U početku ova linija nije bila direktna – veza je uspostavljana preko kabla razvučenog po dnu Atlantika, preko Londona, Kopenhagena, Stokholma i Helsinkija, a tek od 1978. preko međunarodnih satelitskih sistema. Osim toga, veza nije bila telefonska, nego su poruke koje su lideri država razmenjivali bilr tekstualne i prenošene su pomoću teleprintera. Telefon je uveden tek početkom sedamdesetih godina, u vreme Leonida Brežnjeva.
Predsednici SAD i SSSR-a razmenjivali su poruke i 1971. zbog zaoštravanja odnosa između Indije i Pakistana, a i 1979, kada su Amerikanci uputili protest zbog ulaska sovjetskih trupa u Avganistan. Tada je predsednik SAD zapretio Sovjetskom Savezu „ozbiljnim posledicama“, ali je pismo Brežnjevu završio diplomatski: „Sa najboljim željama, Džimi Karter“.
„Crvenom telefonu“ je 1985. dodat i faksimil. Upravo tim kanalom je Regan iste godine dobio dugačko pismo koje mu je Gorbačov napisao svojeručno. Gorbačovljev rukopis je, po Bonovim rečima, zadao silnu glavobolju američkim prevodiocima.
“Crveni telefon” se odavno ne koristi i predsednici sada obavljaju direktne telefonske razgovore, ali je očuvana i u odličnom je stanju. Gorbačov i Regan su bili poslednji koji su je koristili. Već su Boris Jeljcin i Džordž Buš Stariji za razgovor koristili direktnu telefonsku vezu koja je uspostavljena 1991.
Zar ceo svet mora da nestane zbog jednog neobavljenog poziva?
Do ideje o "crvenom telefonu" Rusi i Amerikanci su došli nakon što je u oktobru 1962. trebalo punih 12 sati da poruka od 3.000 reči prvog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza Nikite Hruščova stigne do predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džona Kenedija. U tom trenutku trajala je Kubanska raketna kriza, vrhunac Hladnog rata. Dok je svet strepeo od trećeg svetskog rata, Kenedijev kabinet je prevodio tekst nagodbe i pripremao odgovor. U Moskvi su izgubili živce čekajući odgovor, pa je Kremlj u međuvremenu poslao još jednu poruku, ovog puta odsečniju.
Amerikanci nisu dozvoljavali prisustvo nuklearnih bojevih glava na Kubi, koje su Sovjeti počeli da postavljaju tokom 1962. i zbiog kojih je Kenedi bio spreman da ide do samog kraja. Planeta je bila na ivici nukelarne katastrofe. Nakon 12 sati prevođenja poruke, Kenedi je zanemario drugu poruku i predložio nagodbu – da Sovjeti uklone bojeve glave, a da Amerikanci odustanu od napada na Kubu.
Osim toga, Rusi i Amerikanci složili su se i da je Moskvi i Vašingtonu potreban bolji sistem komunikacije. U početku zvaničnici nisu bili za to da osetljiva geopolitička pitanja prepuste dvojici ljudi. Još u martu 1960. Džes Gorkin, urednik magazina “Parejd”, napisao je otvoreno pismo Hruščovu i Kenediju završavajući ga rečima: “Zar ceo svet mora da nestane zbog jednog neobavljenog telefonskog poziva?”
Tako su Amerikanci i Rusi preko svojih ambasada razmenili po dva teleprintera – iz Moskve su poslata dva uređaja T-63 SU12 istočnonemačke proizvodnje sa ćiriličnim tastaturama, a iz Vašingtona dva teleprintera model 28 ASR sa latiničnim slovima. Za šifrovanje su se koristile identične ETCRRM II kripto mašine proizvedene u Norveškoj. Obe strane su imale poverenje u norveškog proizvođača STK da će biti kooperativan i neutralan.
Signal se prenosio podvodnim telekomunikacionim kablom od Vašingtona do Londona, zatim do Kopenhagena, preko Helsinkija do Moskve i nazad. Iako veoma bezbedna, ova kopnena veza imala je svojih mana. Jednom je danski buldožer, a drugi put finski farmer plugom iskopao kabl. Rezervna komunikacijska ruta (otud po dva teleprintera) išla je radio-vezom od Moskve preko Tangera u Maroku do Vašingtona. Zvaničan američki naziv sistema bio je “Vašington – Moskva hotlajn”, dok su ga mediji odmah prozvali “crveni telefon”.
Bonus video:
(Espreso/ 24sedam)