BEOGRAĐANI NA SELU RAZRADILI BIZNIS OD APSOLUTNE NULE: Prave NAJTRAŽENIJI sok od 1 VOĆKE koja uspeva samo OVDE!

Kada je pre 15 godina kupio hektar i po zemlje na oko 140 km od Beograda sa željom da dve godine kasnije posadi 650 stabala autohtone sorte višnje, u narodu poznate kao feketićka crna višnja (sorta „prima“) Beograđanin Vladan Simić imao je viziju da od nje pravi rakiju. Znao je da ta sorta raste i uspeva samo u Feketiću, da je ima skoro ispred svake kuće u selu i da je izuzetno slatka.

Međutim, planovi su se promenili, nove ideje su stigle, a on sa suprugom Jelenom Topalović rešio da od prvog roda, doduše tek nakon 7 godina, napravi matični sok od višnje.

Prvo pakovanje soka prodali su u Beogradu, na velikom tržištu, u kojem su, kako kažu za Priče sa dušom, ljudi željni zdravih i prirodnih proizvoda.

Oni prave i džem od višanja, a u njihove proizvode ništa se ne dodaje: ni šećer, ni voda, ni konzervans, ni aditivi, već 100% plodova višnje.

Ideju za „Bag in box“ (pakovanje sa česmicom) dao im je prijatelj iz Feketića. Ako se čuva na hladnom i tamnom mestu, sok nakon otvaranja izdrži i do 45 dana.

„Sladak je jer je ova sorta veoma slatka. Pije se takav kakav jeste, bez razblaživanja, pa dnevna doza unosa nije ograničena. Prodajemo ga preko društvenih mreža, u grupi „Mali proizvođači hrane u Srbiji“, na sajmovima i festivalima, kao i na noćnim marketima u Beogradu, i ponekad u Novom Sadu. Dostavljamo ga na kućnu adresu u Beogradu, a za druge gradove šaljemo kurirskim službama. Sok Samo višnje se može preuzeti i u našem kafiću Kula u Takovskoj ulici“, kaže Jelena.

Njihovi prijatelji u početku nisu potpuno razumeli šta oni to planiraju da rade, zbog čega se toliko trude i žele da napuste gradski komfor da bi radili na njivi, ali su u međuvremenu shvatili i sad se raduju, jer vide da su Jelena i Vladan mnogo srećni i da, koliko god je izazovno i teško, uživaju u svemu ovome, pišu Priče sa dušom.

„Suprugova nasleđena kuća dugi niz godina je pod sudskim sporom, pa je voćnjak sve što imamo. Svaki naš odlazak u Feketić i svaki rad zahteva kampovanje. Prethodnih godina smo u toku berbe koja traje dve nedelje, spavali u kolima. Napumpamo dušek i naš auto bi tako postao dom“, seća se Jelena i dodaje da su ove godine kupili stari vojni kontejner i od njega napravili kućicu.

„Kupili smo i traktor od novca od prodaje soka. Ove godine sam tresačicom otresla višnje sa 650 stabala.“

„Taj traktor je jedna fina mašina iz 1977. godine, 46 godina stara, ali koja i dalje besprekorno radi. Kada sam prvi put u životu sela na traktor, ljudi iz sela su dolazili da me vide.“

Vladan mi priča da je sadio višnje bez prethodnog znanja o tome kako treba da se gaje.

Usput je zajedno sa Jelenom učio iz knjiga o voćarstvu, od ljudi iz struke, ali i iz sopstvenog iskustva, što i dalje traje.

„Prvi rod od 15 tona su nam pojeli čvorci za jedan dan. Od tada dežuramo svake godine u voćnjaku u danima pred berbu i teramo ih.”

Višnje nikada nisu tretirali zaštitnim sredstvima, a nedavno su dobili organski sertifikat koji je uradila sertifikaciona kuća „CIN“ (Centar za ispitivanje namirnica).

„Mi smo i u berbi, u preradi i proizvodnji, u marketingu, dostavi. Vlada je osmislio, zavario, lepio i heftao džinovski levak za sakupljanje višanja. Kada vam novac nedostaje, tada morate biti veoma kreativni u rešenjima na putu do krajnjeg proizvoda”, iskrena je Jelena.

„Ove godine smo preradu preselili u jednu fabriku u Feketiću. Zbog nedostatka radnika morali smo da učestvujemo u svakom procesu: od pranja višanja do odvajanja trulih plodova na inspekcijskoj traci, što je zahtevalo sedmodnevni rad od 6 sati do 21 sat.“

„I pored dobre dnevnice teško pronalazimo ljude za rad. Više se javljaju žene nego muškarci, a ove godine smo ipak uspeli da okupimo dobru ekipu.”

„Nakon toga sledi pasiranje višanja, gde na jednu stranu izlazi gust sok, a na drugu koštice. Zatim se takav sok ponovo propusti kroz pasirku sa drugim sitom i dobije se sok koji ide odmah u ambalažu i na pasterizaciju, a smesa u džem“, kažu Vladan i Jelena i dodaju da im je ovo prva godina sa trulim plodovima (oko 6 tona, odnosno 40 odsto ukupnog roda), jer je bilo mnogo kiše, a malo sunca.

„Želimo da iskoristimo ceo plod višnje i da ništa ne bacamo.“

„Dugo smo istraživali, iščitali brojne naučne studije i došli na ideju da od semena koštica napravimo ulje. Vlada je opet improvizovao i izmenio postojeću mašinu za krckanje koštica i napravio mašinu za odvajanje semena od ljuski koštica. To seme na kraju ide na hladno ceđenje.“

Za 1 litar ulja potrebno je oko 500 kg višanja, odnosno oko 30kg koštica. Ulje prodaju u bočicama od 30 ml.

„Ono je fenomenalno za negu suve kože i kože sklone ekcemu. Nije lek, ali predstavlja odličnu preventivu za ponovno pojavljivanje ekcema. Hidrira kožu i ne čini je masnom. Bogato je antioksidansima i aktivnim materijama, vitaminima A i E koji podmlađuju kožu, tako da se koristi i u sprečavanju bora.”

Iako su oboje rođeni u Beogradu, gde su odrasli i pohađali škole, priznaju da su oduvek voleli selo i prirodu.

Nisu mogli da pretpostave da će se baviti voćarstvom, ali su uz zajedničku ljubav prema prirodi sada srećni što ih je put dovde doveo. Pogotovo jer imaju dvoje dece, kojima boravak u Feketiću, a i proizvodi od višnje mnogo znače.

„Vladan je mašinac, ali se već 23 godine bavi ugostiteljstvom u našem kafiću nedaleko od Botaničke bašte. Ja sam ekonomista i fotograf. Godinama radim u logistici, u organizaciji transporta jedne firme, ali stremim ka tome da se u skorijoj budućnosti bavim samo poljoprivredom i fotografijom.“

Jelena i Vladan su u posao sa višnjama krenuli od apsolutne nule.

Svojim osnovnim poslovima finansirali su sve vezano za poljoprivredu, što je, prema njihovim rečima, zahtevalo mnoga odricanja i veliku posvećenost.

Bonus video:

(Espreso / Priče sa dušom, Nenad Blagojević)