RAZVEDENE ŽENE I UDOVICE ZNAJU NEŠTO ŠTO OSTALE NEMAJU POJMA: Evo zašto bi UDVARAČI trebalo da se UTRKUJU za NJIH

Koliko god popuštali, okovi patrijarhata su i dalje na mnogo načina diskriminišući za žene. U društvu postoji nešto što bi se moglo nazvati tretmanom za samce koji je usmeren na žene, a postajete ga svesni ako se razvedete ili izgubite partnera. Samci koji su u potrazi za partnerom, nisu izloženi izbegavanju i isključivanju, ali oni koji su postali samci svojom odlukom, ili igrom sudbine, nemaju tu vrstu podrške. Razvedene žene i udovice često se smatraju nepoželjnim, a na poslu često bivaju meta intriga, iskorišćavanja i manipulacije.

Ako ste se družili sa nekim parom, to će se druženje verovatno ugasiti, ukoliko narušite jednačinu – razvedene žene i udovice često gube prijateljstva i društvene kontakte. U početku ne shvataju zašto se to dešava, a zatim uviđaju da ih parovi izbegavaju, kao da je razvod ili udovištvo zarazno, pa strahuju da se ne „razbole“, ili kao da je to neka vrsta pokore, koja ženu isključuje iz društva.

U ovoj priči, možda ste vi deo para koji isključuje razvedene žene i udovice, ne preispitujući zbog čega to radite – da li podležete stereotipima, verujući da su samice opasne po vaš brak (sad kad nema svog partnera, možda će hteti vašeg), ili se osećate nelagodno, jer su na neki način izdale savez zajedništva i prešle u drugi „tabor“. Možda strahujete od njihovog uticaja (ili partner strahuje), jer su suviše ogorčene, ili slomljene, ili neprijatno oslobođene i sklone da ukažu na vašu „zarobljenost“.

Razvedene žene i udovice su možda otkrile novi kvalitet svog života, o kome ne želite ništa da znate i čiji uticaj želite da izbegnete, ili imaju specifične probleme i teret o kome takođe ne želite ništa da znate i ne želite tome da svedočite.

Razvedene žene to osećaju i možda i same doprinose diskriminaciji – one se mogu povući iz društva parova i nastojati da se približe drugim samicama, da bi imale adekvatno društvo, koje ih ne odbacuje i ne osuđuje. Postaju svesne da svojim statusom, naročito u srednjim i zrelim godinama „bodu oči“ i izazivaju negodovanje. Ako su se razvele, osećaju osudu, koja se može sažeti u stavu „šta izvodiš u tim godinama, zar misliš da ćeš naći nekog boljeg“, koja sadrži neizrečen stav da je žena dužna da čuva brak i da je neuspešna, drska i glupa ako u tome nije uspela. Posao zajedništva je, izgleda, ženski posao i koliko god se pričalo o obostranom ulaganju, zrelom odnosu, komunikaciji i toleranciji, kroz diskriminaciju razvedenih žena i udovica potvrđuje se društveno uverenje da „brak traje onoliko koliko žena može da trpi“, odnosno da žena odlučuje da li će čuvati, spasavati ili odbaciti brak i da neće naići na svesrdnu podršku ako odluči da ga odbaci, jer to znači da je podbacila kao žena.

Razvedene žene na nekom nivou veliki deo društva doživljava kao razmažene, površne, nestabilne i na taj način opasne po tradicionalne vrednosti i bračnu stabilnost, koja počiva na ženskom strpljenju i trpljenju. Uloga muškarca se minimizira, a čak i kad je on taj koji napušta ženu, on to najčešće čini zbog druge žene, u kom slučaju je ta druga „rasturačica porodice“. Izgleda da muškarci u savremenom društvu još nisu preuzeli odgovornost – ili im društvo omogućava da je odbacuju i da ostanu nezreli – za svoje ponašanje i svoje odnose. Ako je muškarac nesnosan i toksičan partner, opet je odgovornost na ženi – ona „ne ume“ sa njim, ili ona mora da odluči šta će da radi, ili kako će da se spasava.

Društvena istraživanja pokazuju da bi novi samci mogli da budu senzibilisani na „singlizam“ (diskriminaciju samaca) i svesniji ove društvene pojave, pošto je stopa razvoda u savremenom svetu sve viša. Do juče udate žene, sutra mogu biti razvedene, ili postati udovice – udovištvo je još jedno žensko iskustvo koje je postalo vidljivije tokom pandemije, podsećajući nas da su žene prečesto tokom istorije bile u tom položaju, jer su muškarci ratovali i ginuli. U tom smislu, žene su uvek i bile stub oslonac porodice i društva, u kome su muškarci stalno rizikovali i gubili živote – udovištvo je bilo teško, ali uobičajeno i udovice su se često ponovo udavale, da bi obezbedile sebi status i izdržavanje dece. Društvo izgleda nikada nije imalo dovoljno poštovanja prema ulozi žene u porodici, koja je uvek bila ključna. Samohrano majčinstvo nije „patent“ savremenog sveta, ali čak i kad je posledica udovištva, nije ništa lakše i nema dovoljnu društvenu podršku.

Psiholozi ukazuju na karakteristično ponašanje koje parovi razvijaju – par provodi sve više vremena jedno sa drugim, a sve manje sa drugim ljudima u svom životu. Kada se druže sa drugima, imaju tendenciju da to budu drugi parovi (a ne njihovi singl prijatelji).

Razvedene žene i udovice koje su dugo vremena same, navikle su na ovu međuljudsku dinamiku. Ako njihovi prijatelji i rođaci koji su u braku misle o zajedništvu kao o klubu u koji samci ne mogu da dobiju članstvo, verovatno su prihvatili da budu samo povremeno uključeni i to kao kao da im se čini posebna usluga.

Marginalizacija od prijatelja i rođaka je gubitak društvene podrške za razvedene žene i udovice – one ostaju same i duboko osećaju svoju izloženost i nezaštićenost. Uloga muškarca, koju u svom životu možda nisu ni primećivale, ni cenile, odjednom postane jasna i vidljiva – kada izostane. Muškarac ne mora biti aktivan zaštitnik i provajder, dovoljno je da bude figura, koja postoji u životu žene i porodice. Žena bez partnera može se vratiti pod okrilje svog oca, ali ako nema ni oca ni partnera, ona je „plen“ na brisanom prostoru, koji nema nikakav zaklon. U tom položaju, ona može biti izložena nepristojnim predlozima i ponudama muškaraca koji nude „zaštitu“ za određenu „uslugu“ ili može biti sprečavana da napreduje u karijeri, jer nema „zaleđinu“, a drugi ne oklevaju da je gurnu u stranu i proguraju se ispred nje.

Žene koje pronađu novi kvalitet u svom samačkom životu, mogu pregrupisati svoje društvo i pronaći podršku koja im je potrebna, prilagođavajući se dinamici međuljudskih odnosa koji uključuju „samački tretman“ i pronalazeći druge izvore razmene i podrške.

Način da se stvari malo promene, leži u promeni načina razmišljanja – parovi mogu shvatiti svoje diskriminativno ponašanje prema samcima, mogu imati više saosećanja i ne izlagati samce pritisku koji su i sami trpeli dok nisu pronašli partnere. Da li su norme bračnog života tako široko prihvaćene i tako retko preispitivane, da parovi veruju da nema ničeg lošeg u diskriminaciji samaca?

Perspektiva se neminovno menja kada izgubite partnera, na ovaj ili onaj način i zajedno sa njim i članostvo u eksluzivnom klubu parova. Možda možete da preispitate svoje stavove, pre nego što se nađete u poziciji da doživite ovo iskustvo.

RAZVOD JE SMRT BEZ UMIRANJA: Danijela Dimitrovska iskreno o razvodu, životu i predrasudama lepih žena:

(Espreso/ Easy life)