"NEMA STANOVA ILI ME STANODAVCI NEĆE?" Maša je korisnik INVALIDSKIH KOLICA I HITNO TRAŽI STAN U BEOGRADU!

Beograd ne pruža baš jednake mogućnosti osobama sa invaliditetom, posebno u vidu arhitektonskih barijera. Osim visokih ivičnjaka, nepristupačanog javnog prevoza, javnih institucija koje nemaju rampe za kolica, takođe i retko koja stambena zgrada ima prilaz/lift skroz prilagođen invalidskim kolicima.

Gorepomenuta poslednja stavka otežava potragu za stanom u prestonici dvadesetšestogodišnjoj Maši Stojković koja je korisnik invalidskih kolica. Naime, ova mlada i uspešna devojka je pre nekoliko nedelja krenula u intenzivnu potragu za stanom u koji bi trebalo da se preseli nakon što izađe iz studentskog doma, a pomenuti podatak o zgradama u Beogradu nažalost nije jedini razlog što je njena potraga bezuspešna, postoji jedan još poražavajući - predrasude stanodavaca.

Ova mlada devojka završila je osnovne studije na Pravnom fakultetu i trenutno je na master studijama na istom fakultetu i živi u studentskom domu "Mika Mitrović" na Voždovcu, međutim, zbog zasnivanja radnog odnosa u Prvom osnovnom sudu, dom mora da napusti.

Uslovi koje Maša traži su da zgrada ima ravan prilaz i lift i tuš kabinu u kupatilu.

Dakle, jedna zaposlena, odgovorna i samostalna osoba kojoj je bitno da stan ispuni samo tri uslova nailazi na neprijatnosti kada samo izgovori reč "kolica", a potencijalni stanodavci momentalno odustaju i smišljaju izgovore.

Samo gledanje oglasa nije dalo nikakve rezultate, pa je rešila da intenzivira potragu okačivši oglas u Fejsbuk grupama za izdavanje stanova, na svojim društvenim mrežama, angažovanjem nekoliko agencija, a za Espreso otkriva sa kakvim se kakvim se sve situacijama susretala tokom potrage.

"Ja sam našla jedan stan preko oglasa, ali iz agencije su mi rekli da vlasnik "ima druge klijente u planu" i da smatram da je taj stan izdat. Potom mi se javio jedan čovek, čija je žena videla moj oglas, ali on nije ukapirao da sam ja korisnik invalidskih kolica, kada jeste - odjednom su se pojavili neki studenti kojima je obećao da neće izdati stan dok ga oni ne pogledaju. 5 dana je odugovlačio i na kraju mi je rekao da je ipak njima izdao stan", govori nam Maša.

Na kraju je odlučila i da zalepi oglas na banderama u Ulici Vojvode Stepe.

"Tek tada je počelo nekoliko ljudi da mi se javlja, i nadam se nekoj skorijoj realizaciji pronalska stana", govori nam entuzijastično sagovornica.

Kako nam je objasnila, studentski dom u kojem je boravila prilagođen je za korisnike invalidskih kolica, ali i Pravni fakultet u kojem na sporednom ulazu postoji rampa za invalidska kolica, postoji toalet za osobe sa invaliditetom, lift u zgradi fakulteta, te su joj sva predavanja bila dostupna za praćenje.

Ali, Mašin život se ne svodi samo na studentski dom, Pravni fakultet i posao.

"Ako govorimo o prilagođenosti grada, prilično je neprilagođen i to nam otežava svakodnevno funkcionisanje, kao i integrisanje u društvo. Primera radi, upravo je traženje stana prilično otežano zbog nepristupačnih ulaza", kaže za kraj naša sagovornica.

Činjenica je da osobe sa invaliditetom nemaju jednake mogućnosti u pogledu obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene i socijalne zaštite. Zbog svega toga osećaju se nevidljivim u zajednici, iako čine njen ogromni deo. A za uvažavanje potreba osoba sa invaliditetom u Srbiji je potrebno da se uradi još dosta toga.

Bonus video:

(Espreso / Jovana Nedeljković)