CELU JUGU ZAVELA SVOJOM LEPOTOM, NEMA ČOVEKA KOJI NIJE BIO ZALJUBLJEN U NJU: Evo kako FATALNA CRNKA izgleda SADA

Olivera Ježina važi za jednu od najtalentovanijih glumica na našim prosorima, igrala je u kultnim domaćim filmovima i serijama, neki od njih su: „Specijalno vaspitanje“, "Lude godine", „Živeti kao sav normalan svet“, „Šest dana juna“, "Vuk Karadžić".

Mnogi se sećaju i njene autorske emisije „Ars altera pars“ na nekadašnjem Trećem kanalu RTS. Poslednjih godina posvetila se pedagoškom radu, te je postala profesor glume na Akademiji lepih umetnosti.

– Petnaest godina se nisam bavila glumom. Nije da nisam želela. Nekako su me prepoznavali kao TV lice, novinara, autora, a zatim i kao urednika zabavnog programa, i pomislili da sam definitivno odustala od glume. Nemam neki žal zbog toga, ostvarila sam se u karijeri, ali ne bih ni odbila ako bi mi neko ponudio dobru ulogu – kazala je glumica svojevremeno.

Oliverina prva ljubav bile su knjige, a najveća želja da postane nastavnik književnosti, međutim, sa 14 godina upoznala je mladića koji je pohađao dramsku sekciju i od toga momenta mnoge stvari u njenom životu su se promenile.

Ježina je tako otkrila je dramski studio Radio Beograda, gde su je dočekali: Sonja Savić, Zoran Cvijanović, Bule Goncić, Dubravka Živković, Andreja Maričić, Goca Šuvak...

– Mnogo smo se lepo družili. Nakon proba satima smo sedeli u kafani „Ineks“, tada nije bilo kafića – seća se.

Mnogi reditelji su tih godina redovno posećivali Radio Beogradu, te je tako jednog dana na probu došao i Goran Marković, a Olivera koja je tada bila gimnazijalka dobila je ulogu u čuvenom filmu „Specijalno vaspitanje“.

Ježina je tako sa prijateljima iz dramskog studija odlučila da upiše Fakultet dramskih umetnosti, a na klisi sa njima bili su i Žarko Laušević, Branimir Brstina, Suzana Čipčić... Uporedo upisuje i književnost, ali brzo odustaje zbog brojnih obaveza, vremena i posvećivanja koje zahtvevaju ova dva fakulteta.

– Na akademiju smo išli u osam ujutru i ostajali do sedam uveče, a često i do deset, jedanaest. Kući smo odlazili samo da prespavamo. Mada, znali smo da odremamo i na strunjačama između vežbi. Svi misle da umetnici ne rade, a ja glumu poredim s tenisom. Moraš da budeš disciplinovan i da konstantno vežbaš da bi bio u formi.

Glumica je govorila i o periodu puberteta, te je istakla da je i u to dobila bila veoma odgovorna.

– Imala sam u pubertetu periode razbucavanja mozga, kao i svi. Ali kako sam sazrevala, sve sam više uživala u tome da završim posao što pre, da ga obavim temeljno, da ništa ne odlažem za sutra. To tražim od ljudi s kojima radim.

Oliverina mama Bojana Hadži-Pavlović bila je privredni novinar, tata Marko Ježina komercijalni direktor špediterske firme, ali je i pevao u „Krsmancu“, na Terazijama u operetama, „živeo“ u Klubu književnika, poznavao mnogo pisaca, muzičara...

– Ja sam dete razvedenih roditelja, ali roditelja koji su imali dobru komunikaciju. Dosta sam bila samostalna, mama je mnogo radila, morala sam sama da otkrivam svet, da učim na sopstvenim greškama. Nije to dobro, kao što nije dobro ni kada detetu neko u sitna crevca sve objašnjava. Treba napraviti balans, sa detetom roditelj mora puno da razgovara o svemu, da mu usadi neke vrednosti, a opet i da ga osamostali i da mu ostavi prostor da donosi svoje zaključke. To je večita klackalica. Uloga roditelja je lepa, ali nije ni najmanje laka.

Lepa sećanja vežu je za baku i deku sa kojima je godišnje tri meseca provodila u Šibeniku.

– Moj deda je bio temeljan i radan čovek, građevinski inženjer za izgradnju luka. Tečno je govorio latinski, objašnjavao mi poreklo svakog drveta, svake biljke... Malo sam ga slušala, malo i nisam, sada mi je žao. Vaspitavala me je i ulica gde sam upoznavala fine mangupe, za razliku od današnjih koji su barabe...

Susret sa suprugom Milošem Petrovićem zasigurno je jedan od najvažnijih momenata u njenom životu, pijanistom i kompozitorom, profesorom na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu.

– On je iskristalisao sve kvalitetno, radno i vredno u meni. Miloš ceo dan komponuje, svira, to je njegova suštinska potreba. Tolerantan je i fleksibilan čovek i jedino što mu je nezamislivo je da neko ne radi. Kada mu kažem da me boli glava, on zgranuto gleda u mene, bol u glavi za njega ne postoji.

– Puno smo izlazili tih tužnih 90-ih, to nam je jedino bilo i preostalo. Miloš i ja smo dobar par. On je moj životno-ljubavni guru. Zvuči ušećereno, ali je zaista tako. Bilo nam je uvek važno da izlazimo zajedno, da moji prijatelji budu i njegovi, i obrnuto. Od Lenkinog osmog meseca imali smo bebisiterku za večernje časove. Gradili smo zajednički život, zajedničke doživljaje. Postavili smo dobru osnovu, ja sam u njegovom životu, on u mom.

Bonus video:

(Espreso/Blic Žena)