"PUCALI SU NAM NA KUĆU, IZGUBILI SMO SVE" Završio u 25 kvadrata pa postao NBA ikona! Danas čuva OVCE i vozi TRAKTOR

Imamo Nikolu Jokića, još da imamo nenadmašnog šutera kakv je bio Predrag Stojaković, na Svetskom prvenstvu u Aziji koje počinje 25. avgusta malo ko bi mogao da stane na crtu košarkaškoj reprezentaciji Srbije.

Ne sumnjamo ni ovako u izabranike Svetislava Pešića, ali i on sam bi sigurno jedva dočekao da ponovo ima Peđu u timu, kao čuvene 2002. u Indijanapolisu.

Peđa Stojaković je rođen 9. juna 1977. godine u Slavonskoj Požegi, a Stojakovići vode poreklo sa planine Papuk, u Slavoniji.

- Roditelji su rodom iz dva susedna sela, tako da nam je priroda bila uvek blizu - rekao je Peđa svojevremeno za portal "Indeks".

Otac Miodrag i majka Branka su bili trgovci, a tata "Brka" je imao i proizvodnju nameštaja.

- Kad imaš ćaleta, bivšeg policajca, kao što ga ja imam i kad pendrek ‘radi’ kad god poletiš, bez problema ostaneš normalan. Otac je vodio računa o meni, pregovarao oko mojih ugovora. Bitno je da u teškim trenucima imaš podršku porodice, da te pošalje na pravi put i usmeri ka pravim ljudima - onda je sve lakše - pričao je kasnije Stojaković i dodao da mu je tri godine stariji brat Nenad bio najvažnija osoba na svetu.

- Dešavalo se da posle škole brat i ja dovedemo drugove u našu prodavnicu. Omiljena zabava bila nam je da nešto ‘ukrademo’ od mame, a najčešće su to bile čokolade, sladoled, bombone… Nenad me je ‘mlatio’ sve dok nisam naglo izrastao kad se situacija preokrenula u moju korist.

Peđa je bio mirno i stidljivo dete, privrženo porodici. Od ranog detinjstva bilo je jasno da će se baviti nekim sportom. Isprobao je gotovo sve: karate, odbojku rukomet, fudbal, a po maminoj želji je na kraju završio i u plesnoj školi

- Ne mogu da kažem da mi se plesna škola nije isplatila, mada je potrebno da sam u veselom društvu i da se osećam slobodno, pa da zaigram - rekao je Peđa.

RAT

Nažalost, kada je Peđa napunio 14 godina porodičnu idilu Stojakovića prekinuo je rat. Noću su ih zvali telefonom, ispisivali preteće grafite i na kraju otvoreno pretili... Tako su Stojaković bili prinuđeni da napuste Hrvatsku.

Imali su u rodnom mestu dve kuće, dva lokala i ogromno imanje, a silom prilika ova četvoročlana porodica završila je u Zemunu u vlažnoj garsonjeri od 25 kvadrata. Od nameštaja su imali eksere na zidu da kače na njih stvari...

Peđa kaže da bi od svega najradije zaboravio taj rat.

- Komšije su prestale da razgovaraju sa nama, pucali su na našu kuću i morali smo da odemo. Izgubili smo sve: dom, posao, imanje. Nemamo nikakvih uspomena na taj period života. Čak ni slike.

Miodrag Stojaković, Peđin otac, otkrio je jednom prilikom da mu je jedan Albanac nudio čak 450.000 maraka za jednu kuću, međutim odbio je ponudu. Miodrag je priznao da se plašio osude svojih zemljaka, da bi pričali da je pobegao i da sada naseljava Albance.

ZVEZDA

Stojaković je završio OŠ “Dobriša Cesarić” u Požegi pa upisao srednju trgovačku školu u Beogradu.

- Prvu godinu sam završio redovno, a onda se desila prekretnica u mom životu – prebačen sam u prvi tim Zvezde, kao momak koji obećava. Jednom sam propustio trening zbog časova, pa mi je trener objasnio da moram da biram između košarke i škole. Izabrao sam i život mi se sveo na klub, treninge i druženje s ljudima iz kluba.

Ipak, sve je počelo u klubu "Papuk".

- U klub Papuk me je odveo drug iz srednje škole. Trenirali smo dvaput nedeljno, amaterski, ali to je bio moj prvi kontakt sa košarkom. Pamtim i basket na terenima: dva na dva, tri na tri. Možda zvuči smešno, ali igrali smo u pivo i to nam je stvaralo takmičarski duh.

Njegov talenat, među prvima, prepoznao je trener Predrag Badnjarević, poznatiji kao Figus koji mu je ugovorio probu u Crvenoj zvezdi. Zamalo da od te saradnje ne bude ništa.

- Mene su uskoro mobilisali i iako sam ljudima iz Zvezde ostavio broj Peđinog oca, čuvenog Brke, oni ga nisu zvali i Stojakovići su potpisali za Vojvodinu, iz Novog Sada. Ubeđivao sam ih da se vrate u Zvezdu i nekako su uspeli da izdejstvuju ispisnicu - pričao je Badnjarević.

Na prvoj probi u Zvezdi, Peđa se pojavio sa dugom kosom i lančićem oko vrata. “Šta će nam ovaj drveni”, komentarisali su pojedinci iz kluba, dok je on vredno svakodnevno trenirao na Malom Kalemegdanu i osvajao juniorske titule.

- Zadržali su me, prešao sam sa igranja dva puta nedeljno na vežbanje dva puta dnevno. Naučio sam da mogu biti veoma dobar.

Imao je 15 godina kad su ga prebacili u prvu postavu. Na utakmici sa Partizanom postigao je četiri poena za pet minuta pred šest hiljada navijača.

- Tresao sam se sve vreme. Bio sam dečak koji je igrao sa muškarcima.

I pre dolaska je bio navijač crveno-belih.

- Među Srbima u Hrvatskoj postojalo je pravilo da se navija za Zvezdu. Znalo se: Ako navijaš za Zvezdu onda si Srbin. Ipak, navijanje smatram i naslednim, tata je navijao za Zvezdu - otkrio je jednom prilikom Stojaković.

GRČKA

Zvezda mu je ponudila ugovor na šest godina, on je želeo da ostane četiri. Nisu mogli da se dogovore i Peđa je, uz blagoslov roditelja, otišao u PAOK iz Soluna. Iako još dečak, bio je veoma svestan loše materijalne situacije u kojoj se našla njegova, nekad imućna porodica, najteže mu je bilo što je brat Nenad, morao da plaća po 10. 000 maraka mesečno lekove za teško oboljenje bubrega. To je prelomilo da u leto 1993. ode u Grčku.

- Imao sam 16 godina i sa mnom u Solun preselila se cela moja porodica. Ne mogu da kažem da sam ostalim članovima diktirao način i mesto života, već me mama nije ispuštala iz ruku.

U sezoni 1995/96. upisao se u istoriju grčke košarke. U poslednjim sekundama, u odlučujućoj utakmici polufinala plej-ofa, zakucao je trojku Olimpijakosu i tako prekinuo petogodišnju vladavinu pirejskog kluba.

NBA

U januaru 1994. spazili su ga NBA skauti, a jedan od njih je procenio da će “visoki dečko, koji mnogo trči i takmiči se protiv osam godina starijih momaka” biti pravi izbor za ovu ligu.

Na NBA draftu 1998. je izabran kao 14. pik od strane Sakramento Kingsa koji su imali strpljenja i dok je bio van stroja zbog loma noge u Grčkoj. Postao je ikona franšize sa Vladom Divcem, dvostruki pobednik takmičenja u šutiranju trojki na Ol-staru, ali je prsten osvojio sa Dalas Meveriksima.

Maja 2020. Amerika mu se još jednom poklonila: postao je član idealne petorke Sakramenta svih vremena u izboru televizije ESPN. Peđa je jedini predstavnik bivše Jugoslavije i cele Istočne Evrope kom je ukazana takva čast.

REPREZENTACIJA

Igra za reprezentaciju je posebna priča i mnogima povod da prozovu Peđu Stojakovića za manjak patriotizma. Zameraju mu da se “nije uvek odazivao pozivu selektora plavih” i da je radije “uživao na jahtama sa belosvetskim lepoticama nego ginuo u dresu svoje domovine”.

Naravno, mnogo je više onih koji ga kuju u zvezde i smatraju da ne bismo imali dva zlata da nije bilo Peđe (EP u Turskoj 2001. i SP u Indijanapolisu 2002.). Igrao je i u ekipi koja je osvojila bronzu u Francuskoj (1999. godine).

Poslednji nastup za reprezentaciju imao je na Evrobasketu 2003. kad je tim Srbije i Crne Gore zauzeo šesto mesto.

- Moglo je drugačije da bude, neke situacije drugačije da se reše, ali ne možemo da se vratimo u prošlost. Drago mi je što sam bio deo ekipa koje su osvojile evropsko i svetsko zlato. Ne pitajte me šta je moglo da bude na sledećim takmičenjima, ostavite mene da se patim sa tim mislima.

POSLE KARIJERE

Zbog operacije leđa odavno ne igra košarku, a fizičku aktivnost sveo je na vožnju bicikla, igranje tenisa i šetnju. Oprobao se i u ugostiteljstvu, u Grčkoj je imao dva svoja restorana. Deo kapitala uložio je u preduzeće za solarnu energiju.

Slobodno vreme troši na vožnju traktora, obradu zemlje i čuvanje ovaca u selu.

- Gradski ljudi to ne bi razumeli, ali ovo je moj način života - napisao je na Instagramu jednom prilikom.

PORODICA

Peđa je oženjen pet godina starijom Alekom Kamilon, nekadašnjom grčkom manekenkom i atletičarkom čijoj lepoti se i danas dive iako puni 50 godina.

U braku su 19 godina, a imaju troje dece sinove Andreja i Maksimusa i ćerku Milu. Andrej je krenuo očevim stopama i trenutno igra koledž košarku u Sakramentu.

Ovako je Peđa Stojaković opisao sebe:

- Teško mi je da govorim o sebi, ali mogu da kažem da sam nesuđeni trgovac, skroman, druželjubiv i emotivan tip. Nesebično poklanjam emocije ljudima koji umeju da ih prihvate i uzvrate. Kroz život sam naučio da su pojedinci mnogo bitniji od okoline, jer je ona često samo privremena. S godinama je neminovno da sazrevate i donosite sve ispravnije odluke. Vreme donosi i strpljenje, a onda snovi postaju stvarnost.

- Ponekad razmišljam o tome koliko imam sreće. Da nije bilo rata, bio bih trgovac kao i moji roditelji. I verovatno bih bio srećan, ali činjenica je da sam srećniji što sam igrao košarku, dobio priliku da se pokažem koliko sam dobar igrač. Svestan sam da sve što mi se dogodilo, dogodilo se sa dobrim razlogom.

Bonus video:

(Espreso/Indeks)