ISPLIVALO POREKLO DRAGANE MIRKOVIĆ: Konačno PRED VAMA do sada NEPOZNATI DETALJI

Slavna folk pevačica Dragana Mirković u detinjstvu je preživela tešku operaciju zbog koje je sanjala košmare, a njen kum je u tome video znak da će postati nešto posebno.

Ona još uvek čuva prvu novčanicu od sto hiljada starih dinara, koju je zaradila pevajući za Božić na seoskoj igranci, a desetogodišnjicu braka i dvoje dece smatra krunskim dokazom da je u životu našla pravu ljubav.

– Vreme je za povlačenje. Posle dvadeset šest godina na estradi želim da živim kao sav normalan svet. Od petnaeste godine sam pred očima javnosti, lepo je to bilo i zahvalna sam i bogu i ljudima. Znam da me narod neće zaboraviti, i pored svoje skromnosti svesna sam toga.

Možda će namera Dragane Mirković da stavi tačku na svoju karijeru iznenaditi brojne poklonike njene muzike, ali ima i onih koji će reći: „Zašto bi se i dalje lomila po estradi, pored bogatstva u kome živi?“ Gledano sa strane, ona živi kao junakinja ljubavnog romana u kome slavna pevačica doživljava fatalnu ljubav s bogatim muškarcem, kruniše je brakom i dolaskom dece, a onda se povuče u svoj dvorac da u miru i raskoši živi srećno i dugovečno. Bajkoliki život ove neosporno velike pevačice, svojevremeno proglašene pevačicom decenije i najboljom pevačicom Balkana, ima i svoj početak, pre sudbonosnog poznanstva s budućim mužem:

– Nije mi uvek bilo lako. Bilo je ružnih momenata u mom životu, nisam rođena pod staklenim zvonom sa zlatnom kašičicom u ustima. Živela sam životom obične osobe dok nisam otišla u Austriju. Čoveku malo vremena treba da se privikne na lepo, i ja sam se brzo navikla. Ali mogla bih da živim i bez ovog luksuza. Čvrsto stojim na zemlji, da mi neko pokloni Belu kuću, da postanem predsednica Amerike, bila bih opet ovakva. Nemojte misliti da i bogati ljudi nemaju problema, nije novac presudan za sreću. Imala sam ja para i ranije, pre udaje, pa nisam bila srećna. Prve sam zaradila za Božić, već u četrnaestoj godini, pevajući na igrankama u selu. Čuvam taj novac i danas, to je starih sto hiljada dinara. U to vreme bio je to fini novac, ostavila sam ga za uspomenu u selu. Posle sam novac zarađen od ploča ostavljala roditeljima, meni nije trebao, mada su i moji roditelji dobrostojeći. I danas mi se dese nameštaljke od ponekih prijatelja. Verujem da je razlog naša prokleta ljubomora. To je bolno saznanje, otplačem ga, odbolujem, a posle shvatim da naše prijateljstvo nije bilo vredno mojih suza. Da biste imali neprijatelje, ne morate da ih zaradite, dovoljno je da budete srećni.

Dragana je odrasla u malom selu vrednih i poštenih ljudi, u Kasidolu, u sedmočlanoj porodici, s pradedom, bakom, dekom, mamom, tatom i sestrom. Beskrajno je zahvalna na ljubavi i poštenju kao najvećim vrednostima koje je iz porodice ponela:

– Kad pomislim na detinjstvo, setim se mirisa leta, oštre zime, snega, voćnjaka u cvetu s proleća. Imala sam godinu dana kada su mi primetili iščašene kukove. U ono vreme to je bio veliki problem. Bila sam pred operacijom s malim izgledima na uspeh, takva deca ostajala su s kraćom nogom. Roditelji su mi bili očajni, majka je mnogo plakala. Bila je tragedija imati žensko dete koje neće moći lepo da hoda. Naš stari kum joj je rekao: „Nemoj da plačeš, to dete će biti nešto posebno.“ Do druge godine bila sam po bolnicama, dugo u gipsu, na terapijama, odvojena od majke jer joj nisu dozvoljavali da bude sa mnom. To je veliki greh prema deci što nisu s majkom dok leže u bolnici bespomoćna. Za mene je to bila strašna trauma, dugo sam se plašila bolnice, imala sam noćne more. Košmarni snovi potrajali su do tinejdžerskih dana. Budila sam se u strahu vrišteći. Kada sam jednom prohodala kako treba, nisu mogli da me zaustave, da me nateraju da sednem da jedem. Bila sam izrazito nemirno dete. Znala sam da odem biciklom i da se ne vratim čitavo popodne. I onda sam se odjednom, negde u sedmom razredu osnovne škole, promenila, smirila, prosto mi je bilo neprijatno da budem nemirna. Kasnije se ispostavilo da je naš kum ispao dobar prorok.

Muziku je volela oduvek, ali zabavnu. Narodnu je zavolela uz svog deku koji je svirao harmoniku:

– Nikada sebe nisam videla kao pevačicu, niti sam sanjala da to budem. Pevala sam na priredbama zato što su me terali, jer sam, kao, bila čudo od deteta. Tako su me svi zvali. Bilo mi je interesantno, ali moje želje išle su u sasvim drugom pravcu. Pošto sam bila vukovac u školi, dobijala čitalačke značke, nagrade na takmičenjima, sebe sam videla kao nastavnika engleskog ili turističkog vodiča. Strašno sam želela da putujem jer kao dete nisam putovala, bilo je drugačije vreme, a i moji roditelji nisu bili zaljubljenici u putovanja. San za koji sam živela bio je da putujem i pričam engleski. Želela sam da završim fakultet. Međutim, dok sam pevala po tim priredbicama, prvo školskim, pa posle u kulturnoumetničkom društvu, već se u Beogradu pričalo o nekoj maloj Dragani iz nekog Kasidola koja lepo peva. Sećam se, bilo je prvo polugodište osmog razreda kad su ljudi iz PGP-a zakucali na naša vrata. Rekli su da bi voleli da snimim ploču. Moj tata se šokirao, rekao im je: „Pobogu ljudi, pa ona nije ni osnovnu školu završila.“ Slušala sam šta pričaju, a činilo mi se da govore o nekom petom licu, a ne o meni. Privukao me je odlazak u Beograd, a ne snimanje ploče i mogućnost da postanem popularna. Ovaj posao me je naterao da odrastem ranije da ne bih pogrešila u životu.

Imala je petnaest godina kada je snimila prvu ploču „Imam dečka nemirnog“. Pesma je postala hit, a stidljivo devojče preko noći je steklo milione obožavalaca. Rođeno je Luče iz Kasidola:

– S prvom pločom stigao je i prvi uspeh, a onda je krenulo odjednom, ja kao zvezda. Bože, da mi je to neko rekao, odgovorila bih: „Ma dajte, gde to može da se desi jednoj maloj Dragani iz malog Kasidola, nema šanse? “ U početku sam išla na manje koncerte. Dok nisam napunila osamnaest godina, tata je išao sa mnom. Posle su krenule solističke turneje, veći uspesi, daleka putovanja. Tata me više nije pratio, ali moji su znali ko je njihova Dragana i verovali su mi. Ostvario mi se san, pričala sam engleski i putovala po svetu. Da li možete da zamislite koliko sreće sam imala? Vanredno sam završila trgovačku školu u Bosni. Na putovanjima sam spremala ispite i sve učila sama. Bilo me je sramota da kao vukovac ne završim srednju školu. Mrzela sam najstrašnije marksizam, učenje fraza napamet, bilo mi je teško da učim hemiju, fiziku, a ipak sam bila jako dobar učenik. Nedostajalo mi je druženje sa vršnjacima, izlasci, nisam znala šta je diskoteka, ali znala sam da nešto moram da žrtvujem. Kasnije i kada sam mogla da idem po diskotekama, nisam osećala potrebu za tim. Do dvadeset treće godine živela sam u selu kod roditelja.

Dok su uz neke pevačice lepljene etikete carica, kraljica i diva, Dragana je ostala Luče iz Kasidola:

– Pitala sam se dokle ću ja da idem pravim putem i ostavljam krvave tragove, a drugi da dobijaju sve na tanjiru radeći gnusne stvari. Hvala bogu, nisam ni posustala ni posrnula, bez obzira na sve. Čovek mora u sebi da ima moralna načela koja neće pogaziti makar mu pištolj uperili u glavu. Znala sam mesecima da plačem i patim, nikada nisam imala zaleđe, sama sam se borila i bilo mi je teško. Jedina leđa pružio mi je Raka Đokić, čovek i pravi menadžer koji je kratko živeo, i moj suprug sada. Znate koliko sam imala udaraca baš zato što sam ovakva? Najveće mane su mi bile što sam fina i vaspitana, da sam kvarnija, izbegla bih udarce. Ipak, nisam dozvolila da ljudi svojim zlim postupcima ubiju lepo u meni. Vredelo je što sam bila takva, imam najboljeg, najnormalnijeg muža na svetu, divnu decu, život mi je pružio mnogo lepog, a nisam morala da varam za to. Potičem iz stvarno dobre porodice koja se ni o koga nije ogrešila. Zahvalna sam svojima što su bili takvi, trudila sam se da i ja budem što bolji čovek i da to ostavim u nasleđe svojoj deci. Ubilo bi me da mojoj deci jednog dana neko kaže: „Vaša mama je radila ovo i ono.“ Zamislite kad čujete u svojoj sredini laž o sebi, pa vam bude krivo, a zamislite kako je to kada čitava javnost čita neku laž. Dolazilo mi je da se izbodem nožem. Nikada nisam pokušala ništa da demantujem. Puštala sam da vreme pokaže šta je istina. Ali, od tolikog gutanja ipak zaboli grlo. Srećom, čak i oni ljudi koji me ne poznaju znaju šta ne ide uz mene.

Prvi put se zaljubila kada je bila na turneji u Americi, imala je nepunu dvadeset jednu godinu.

– Dečko je bio našeg porekla, moj vršnjak, mnogo fin i sladak. Dolazio je ovde, zabavljali smo se, bila je to prava prva ljubav iz koje čuvam lepe uspomene. Da li zbog karijere, ili zato što nisam tip koji voli da menja partnere, imala sam malo momaka u životu. Moj muž mi je četvrti muškarac. Uvek sam znala da odaberem partnera, imala sam samo jedno loše iskustvo. Trebalo je da mi se dogodi loša veza da bih umela da cenim pravu. Sve je to normalno i dobro je što mi se dogodilo, to iskustvo me je obogatilo. U mene se mladići nisu zaljubljivali zato što sam Dragana Mirković, pevačica. Bilo bi to bolno saznanje da su umesto mene voleli poznatu ličnost. Verujte mi, znam sigurno da su me ti momci mnogo voleli. Ipak, posebna u mom životu jeste ljubav koja se dogodila s Tonijem. I tu sam imala sreće. Pre dvanaest godina, kada sam ga upoznala, bila sam spremna da bez imalo razmišljanja sve ostavim iza sebe samo da budem s njim. Kupidon me nije pogodio svojom najjačom strelom, nego me je rasturio. Imala sam 30 punih godina, 32 kad sam se udala. Nije bila u pitanju zaljubljenost, nego prava, iskrena, duboka ljubav. U Toniju sam videla svoju sreću, shvatila da mi je toliko sličan po razmišljanju o životu, ljubavi prema ljudima, jednostavno bio je to čovek za mene. Toni nije znao mnogo o meni, čuo je da u našoj muzici postoji Dragana Mirković, da je mlada i da ima crnu kosu, ali ništa više. Da me je negde slučajno sreo, ne bi me povezao s tom Draganom. Da sam o našoj ljubavi ovim jezikom pričala u prvoj godini naše veze, bilo bi pretenciozno, a nama je 28. septembra bila desetogodišnjica braka. Sve što govorim je velika istina sa jakom podlogom, jer posle toliko godina ne možete da se folirate da volite nekoga. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da svog supruga volim najviše na svetu.

LIČNA KARTA

ROĐENA: 18. januara 1968. u Kasidolu

PORODICA: sin Marko, ćerka Manuela i suprug Toni

OBRAZOVANJE: srednja trgovačka škola

KARIJERA: albumi „Imam dečka nemirnog“, „Umiljato oko moje“, „Spasi me samoće“, „Ruže cvetaju samo u pesmama“, „Najlepši par“, „Simpatija“, „Pomisli želju“, „Slatko od snova“, „Luče moje“, „Trag u vremenu“, „Sama“, „U godini“, „Plači, zemljo“, „Eksploziv“...

Bonus video:

(Espreso/BlicŽena)